JAULA

Ignacio Tatay snimio je film JAULA po scenariju koji je napisao zajedno sa redovnom saradnicom Rodriga Sorogoeyna Isabel Penom. Reč je o filmu koji se kreće ničijom zemljom između trilera i horora, s tim što bih ga ja ipak smestio u domen trilera, a argumente za to ovom prilikom ne bih iznosio da ne bih otkrio razrešenje filma.

Film počinje misterioznim susretom bračnog para u povratku kući, u sred noći, sa napuštenom, zanemelom i teško bolesnom devojčicom. Oni je odvode u bolnicu i posle nekog vremena, kada ne uspe nijedan pokušaj da shvati ko je dete i odakle je, prilikom jedne posete medicinsko osoblje zapaža da je devojčica u stanju da uspostavi neki odnos sa ženom koja ju je našla. Nude da je bračni par prihvati iz terapijskih razloga, kako bi bolje podnela oporavak.

Kada se devojčica nađe u njihovom domu, postaje jasno da je ona žrtva zlostavljanja ali možda i susreta sa nekim čudovištem čije poimanje možda čak nije ni racionalno objašnjivo, naročito kada veoma čudni događaji krenu da se zbivaju u njihovom domu.

Zanimljivost za srpske ljubitelje krimića jeste činjenica da početkom trećeg čina, Tatay i Isabel Pena koriste veoma slično rešenje kao Miroslav Terzić i Elma Tataragić u filmu ŠAVOVI. U oba filma rešenje je vešto izvedeno, a reč je o promeni vizure iz koje se posmatra i pripoveda. Kako u oba slučaja imamo temu nestale odnosno otete i misteriozno pronađene dece, isto bravura-rešenje je još zanimljivije.

U tom pogledu, interesantan je spoj dva postupka, dva čina izvedena u klasičnoj prospektivnoj naraciji gde se stvari ređaju od početka prema kraju, veoma atmosferično su realizovane sa kumulativnim efektima svih dešavanja, da bi se onda na početku trećeg čina otvorila nova vizura, priča se vratila unazad kako bi se iz tog drugog ugla rekapitualiralo gledanje na stvari, i onda došlo do jednog fuzionisanog razrešenja u kom se posmatra iz oba ugla.

U ovoj žanrovskoj formi ovakvo rešenje nosi rizike i u ovom filmu se isplatilo jer u stvari omogućuje da se ključni preokret desi na početku trećeg čina i sekundarni u fazi klimaksa. Film u tom smislu dakle nije hendikepiran, iako ključni preokret iznese malo ranije, onaj još zanimljiviji, iako ne temeljni, ostavlja za samu završnicu, dajuči joj nužni intenzitet. Rizik kod ovog pokušaja da se i sačuva suspense i detaljnije izloži jedan segment priče i da se postigne šok-efekat preokreta može biti u tome što film u toj intervenciji može izgubiti zamajac. Ovde se to nije desilo. Ista ova priča se mogla strukturirati konvencionalnije, sa paralelne dve vizure gde bi se sasvim sigurno izgubio primarni preokret ali bi se generisao suspense, ali bi povećani protagonizam negativnog činioca mogao proizvesti simpatiju. U tom smislu ni neki klasičniji pristupi nisu bili lišeni rizika, no ovde se pokušaj isplatio, na sličan način kao i u ŠAVOVIMA.

JAULA je sofisticiran španski triler, izuzetno vešto izveden u svim segmentima, sa punim doprinosom svih sektora ekipe, ali sa ključnim rešenjima koja dolaze sa papira, pa samim tim i može biti najzanimljiviji gledaocima koje interesuje taj prostor delovanja.

* * * / * * * *