Sean Anders je proširio područje borbe snimanjem filma SPIRITED na jedan zanimljiv način. Upario je dvojicu velikih komičara našeg doba u jednom prazničnom mjuziklu i ostao dosledan u praćenju forme, kako same priče CHRISTMAS CAROL tako i žanra u kom se izražava.
Praznični format donosi nešto svečanog duha, i ponegde krutosti, i uz neka rešenja u podeli koja mi nisu bila bliska, ali to je pitanje mog ukusa, SPIRITED nije film kome ću se često vraćati, međutim to ne znači da u mnogim aspektima ovog filma nisam uživao, i kao gledalac i kao profesionalac.
Anders pravi mjuzikl u klasičnom smislu, i uprkos tome što pokazuje ironiju prema formi jer junaci imaju svest u tome da je čudno i možda cringy to što u bitnim scenama zapevaju, ovde muzika zaista zauzima krupan deo minutaže i ima u sebi ne samo svojstvo akcenta već i izlaganja likova, njihovih rasploženja, životnih priča, preokreta u životnim stavovima, kao u starim klasičnim primerima.
Dakle, ovo nije muzički film ili film u kom se konvencija mjuzikla koristi kao interesantan akcenat. Ovde mjuzikl zaista jeste osnovno gradivo, i u SPIRITEDu se peva isto a možda i više nego u onome što nam se danas nudi kao mjuzikl. Na svu sreću ovo nije film o muzičarima, i nema konfuzije oko dijegetske funkcije pevanja. Peva se "iz čista mira", sa dramskom funkcijom, veoma old school.
Čini se da je ironija data u ponašanju likova u nekim okolnostima uspela strategija približavanja ovog postupka publici kojoj je on dalek, ali uprkos tome ne možemo reći da se autori distanciraju od forme.
Još je interesantniji način na koji se Anders i Morris, kao scenaristi, sasvim sigurno u saradnji sa Reynoldsom i Ferrellom sklonim da se mešaju u sve, odnose prema Dickensovoj priči u kojoj još uspešnije subvertiraju klišee, i rekao bih na isti način uspešno grade odnos ironije i verovanja u priču. Kao i u slučaju mjuzikla.
Dakle, SPIRITED je film koji istovremeno deli nepoverenje svoje publike prema dve veoma kodifikovane dimenzije svog izraza, žanru mjuzikla i Dickensovoj priči, i oba kroz ironijske odmake uspeva da iznova reafirmiše, i to je veliki uspeh.
U zavisnosti od toga koliko vas ovo zanima, uživaćete i u ovom filmu. Ja sam se tamo gde treba od srca smejao, tamo gde je trebalo da budem impresioniran bio sam, i povremeno sam samo osećao kako bi sa malo manje svečane atmosfere u postupku film mogao biti efikasniji u pripovedačkom pogledu.
No, savremeni Holivud voli da kada priča bajku stvori malo tu arhaiziranu atmosferu i ovaj film nije izuzetak. Isto tako u ovom osavremenjenju dva edgelorda kakvi su Reynolds i Ferrell rade dosta na tome da približe Dickensa svojoj publici koja je navikla na dekonstrukciju, pa u pojedinim deonicama ima utiska da nam malo drže čas.
Ali, za film koji traje dva sata i donosi zaista puno raznih stvari, takve primedbe su minorne. Uprkos tome što sve ovo deluje kao sigurna koncepcija porodičnog filma, Anders rizikuje u mnogo aspekata i u svakom postiže manji ili veći uspeh.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment