ALOHA

Različite su teorije kada kreće pad Camerona Crowea. Za mene se on desio kada je snimio VANILLA SKY, film koji mu u svakom pogledu nije odgovarao i pokazao da on nije reditelj za pravljenje priča koje mu ne odgovaraju jer to naprosto ne ume. Njegova reakcija na to je bila ekstremna, usledio je ELIZABETHTOWN koji je nažalost bio drastičan povratak na ranije forme, ali potpuno neuverljiv, iznuđen, i to je po mišljenju većine zapravo ta tačka kada je Crowe izgubio korak i nije se vratio.

ALOHA je film koji je bio percipiran kao potpuna katastrofa, film posle kog nema nazad i gde nema povratka za Crowea, i u vreme izlaska mi je nekako promakao a potom sam zbog velikog broja elemenata koji mi se potencijalno dopadaju u ovom filmu odlagao suočavanje sa time da su loše iskorišćeni i obezvređenji.

No, eto sedam godina kasnije, kucno je čas da pogledam film ALOHA i moj prvi utisak je da zapravo ovo uopšte nije loš film. Štaviše, prilično je dobar, i mogao bih čak reći u nekim stvarima predstavlja zanimljiv korak za Crowea.

Film jeste natrpan mnogim motivima, i jeste dosta oslonjen na scene i situacije koje je Crowe već režirao u svojim uspelijim filmovima, ali ovo nije Best Of kompilacija, i nekakav nesigurni pokušaj da se nešto ponovi. Ima stvari tu koje nisu skladne, ovo nije perfekcionizam kakav pamtimo iz JERRY MAGUIRE ali jeste jedan zanimljiv hibrid romantičnih priča iz vojnog života pedesetih i šezdesetih sa indie romantičnim filmom našeg doba.

Na sve to, film jako dobro izgleda, ne samo zbog lokacija na Havajima, i neba kao bitne teme, već zbog vrlo zanimljive propulzivnosti u kadriranju direktora fotografije Erica Gautiera koji snima ovaj film ako ne kao akcioni film, a ono kao veoma ozbiljno izvedni indie film u kom se prostor pokriva u 360 stepeni, nema one distance u odnosu na realnost koja je svojstvena romantičnim filmovima, već se sve dešava u povišenom realizmu u kom bih mogao da zamislim da se stvari pomere u pravcu nekog TOP GUNa ali i Terry Malicka, zašto da ne?

Zvuči haotično, ali Crowe savladava ovaj materijal. Glumci glume, kamera se kreće, stvari se dešavaju, sve funkcioniše, postoji emocija, postoji skladno uveden humor koji ne opterećuje i ne kvari balans.

Sigurno su se neki glumački nastupi mogli poravnati - Emma Stone emituje za nijansu više screwballa nego što treba, dočim Danny McBride i Bill Murray svojim persifllažama tačno dočaravaju likove unutar "povišenog realizma". Bradley Cooper, Rachel McAdams i John Krasinski galvanizuju stvari u punom saglasju, i oni na kraju uspevaju da spakuju sve ostale u adekvatnu sredinu.

Ako imamo u vidu da se paralelno dešava ljubavna priča, jedna nostalgična evokacija stare veze i jedan trilersko-vojni zaplet srednjeg intenziteta, u suštini Crowe to dobro vodi. Možda je trilersko-vojni zaplet mogao biti integrisaniji u ranijem toku da bi se u potpunosti shvatilo kakvu će ulogu imati u klimaksu, ali ostajem upitan nad time jer bi to filmu moglo dati drugi predznak. Ovako postavljen, kao McGuffin kroz koji sagledavamo sazrevanje lika, takođe ima smisla.

ALOHA je film koji je u mnogim aspektima mogao biti skladniji, mogao je biti i drugačiji, te samim tim i čistiji. Ali, baš ovakav kakav je zanimljiv i plašim se da bi bio manje interesantan, da je akademski gledano bolji.

* * * / * * * *