Kada se kaže da je film FURY Davida Ayera pokidao, onda se to mora
razumeti i u bukvalnom i u prenesenom značenju. U prenesenom značenju,
to označava zanimljiv iskorak u odnosu na estetiku ratnog filma,
naročito kad je reč o Drugom svetskom ratu. U bukvalnom smislu zato što
je FURY takav udar na čula u najboljem smislu da se može smatrati
odličnim primerom heavy metal filmmakinga sa kojim Ayer koketira od
svojih najranijih filmova. Ipak, FURY je njegov "diplomski" film. Kao
što se navodno u Kekinu grupu ulazilo maturom u formi ubistva, tako je i
Ayer sa ovim filmom ušao u prvu ligu reditelja, iako je puno
nagoveštavao u STREET KINGSima, SABOTAGEu i drugim radovima.
FURY kida na svim nivoima, od likova koji su u tvrdom mačio fazonu, neki od početka a neki pri kraju filma, preko prikaza rata koji je svirep, sadistički čak i kad se sagledava iz vizure ratnika, u kome pohod ima varvarske dimenzije čak i kada je oslobodilački. U određenom smislu, FURY se može posmatrati kao primena estetike filmova o vijetnamskom ratu na filmove o Drugom svetskom, i to je crossover koji je u raznim varijantama već rađen, mada je vrhunska postmoderna tog tipa postignuta kod Dragojevića u LEPIM SELIMA koji je na temu rata u Bosni ukrstio tradicije jugoslovenskog partizanskog filma i američkog o Vijetnamu. Međutim, ono što se pored vijetnamskog sindroma može prepoznati jeste odjek istočnoevropskog ratnog filma o izgubljenosti likova u ratu, dostizanju civilizacijske nulte tačke, naslovima kakve su snimali Elem Klimov ali i Saša Petrović i Žika Pavlović. Ne čudi da je direktor fotografije na ovom filmu bio Rus koji je svoje fotografske početke i imao u Rusiji.
Brad Pitt je u centru ovog filma, i odiše energijom ratnika koji motiviše ljude u svojoj okolini, a finu kontru tome daju scene kada ostane sam i prolazi kroz slomove te neprobojne "persone". Ostali junaci su njegov golobradi učenik i muškarci koji se svako na svoj način nose sa traumom rata. Glumačka podela je izvanredna. Ali Pitt je u centru i ovo je njegov film iako njegov lik nije onoliko dominantan po minutaži kako bi se očekivalo.
Film govori o jednom danu u životu posade tenka FURY i u tom potgledu je strukturalno vrlo zanimljiv. U određenom smislu FURY je svojevrsni odgovor na SAVING PRIVATE RYAN po svojoj specifičnoj strukturi u kojoj jedna misija, jedna mala priča sumira rat. Za razliku od Spielbergovog filma, ovde nema žrtve Toma Hanksa da bi Matt Damon mogao da se školuje iako ima drugih testosteronskih elemenata muške melodrame.
U pogledu akcije, nema ni scene impozantne kao iskrcavanje u Normandiji ali to ne znači da nema neverovatnih akcionih scena tenkovske i pešadijske borbe sa krvoprolićem kakvo do sada nije viđeno. Ayer prikazuje rat u svoj njegovoj gadosti i sadizmu. Kadriranje je vrlo precizno, sa ambijentima koji su naturalistički postavljeni ali potom i estetizovani kroz pastelni kolorit prelaska iz zime u proleće. Nema one nervozne kamere iz SABOTAGE ali ako bi se FURY mogao smatrati klasicistički postavljenim onda je to opet bliže sovjetskom nego holivudskom klasicizmu u pogledu prikaza akcije. Borbe su dinamične, sa dosta neočekivanih detalja, dok su dijaloške scene dosta bazirane na zanimljivim promenama ritma, intenzivnih dijaloga i ćutanja, atmosfera koje govore i više od reči, ali bez odlaska u art-house peterivanje, iako je u podeli i jedna od vedeta rumunskog kanskog talasa.
Heavy metal ugođaju pune sugestivnosti doprinosti muzika Stevena Pricea koja bi u manje intenzivnom filmu mogla delovati preagresivno i stilski neuklopljeno ali ovde nalazi svoje mesto doprinosi opštem efektu ratnog delirijuma.
Ipak, "najsovjetskiji" element filma zapravo je fokus na malu grupu likova bez pokušaja da se prikažu okolni događaji izvan onoga što je njihova neposredna percepcija. Film dosledno prikazuje rat iz vizure jedne tenkovske posade. Naravno, kao i u većini dobrih filmova, mala priča veliku priču i to sve ima adekvatan efekat.
* * * 1/2 / * * * *
FURY kida na svim nivoima, od likova koji su u tvrdom mačio fazonu, neki od početka a neki pri kraju filma, preko prikaza rata koji je svirep, sadistički čak i kad se sagledava iz vizure ratnika, u kome pohod ima varvarske dimenzije čak i kada je oslobodilački. U određenom smislu, FURY se može posmatrati kao primena estetike filmova o vijetnamskom ratu na filmove o Drugom svetskom, i to je crossover koji je u raznim varijantama već rađen, mada je vrhunska postmoderna tog tipa postignuta kod Dragojevića u LEPIM SELIMA koji je na temu rata u Bosni ukrstio tradicije jugoslovenskog partizanskog filma i američkog o Vijetnamu. Međutim, ono što se pored vijetnamskog sindroma može prepoznati jeste odjek istočnoevropskog ratnog filma o izgubljenosti likova u ratu, dostizanju civilizacijske nulte tačke, naslovima kakve su snimali Elem Klimov ali i Saša Petrović i Žika Pavlović. Ne čudi da je direktor fotografije na ovom filmu bio Rus koji je svoje fotografske početke i imao u Rusiji.
Brad Pitt je u centru ovog filma, i odiše energijom ratnika koji motiviše ljude u svojoj okolini, a finu kontru tome daju scene kada ostane sam i prolazi kroz slomove te neprobojne "persone". Ostali junaci su njegov golobradi učenik i muškarci koji se svako na svoj način nose sa traumom rata. Glumačka podela je izvanredna. Ali Pitt je u centru i ovo je njegov film iako njegov lik nije onoliko dominantan po minutaži kako bi se očekivalo.
Film govori o jednom danu u životu posade tenka FURY i u tom potgledu je strukturalno vrlo zanimljiv. U određenom smislu FURY je svojevrsni odgovor na SAVING PRIVATE RYAN po svojoj specifičnoj strukturi u kojoj jedna misija, jedna mala priča sumira rat. Za razliku od Spielbergovog filma, ovde nema žrtve Toma Hanksa da bi Matt Damon mogao da se školuje iako ima drugih testosteronskih elemenata muške melodrame.
U pogledu akcije, nema ni scene impozantne kao iskrcavanje u Normandiji ali to ne znači da nema neverovatnih akcionih scena tenkovske i pešadijske borbe sa krvoprolićem kakvo do sada nije viđeno. Ayer prikazuje rat u svoj njegovoj gadosti i sadizmu. Kadriranje je vrlo precizno, sa ambijentima koji su naturalistički postavljeni ali potom i estetizovani kroz pastelni kolorit prelaska iz zime u proleće. Nema one nervozne kamere iz SABOTAGE ali ako bi se FURY mogao smatrati klasicistički postavljenim onda je to opet bliže sovjetskom nego holivudskom klasicizmu u pogledu prikaza akcije. Borbe su dinamične, sa dosta neočekivanih detalja, dok su dijaloške scene dosta bazirane na zanimljivim promenama ritma, intenzivnih dijaloga i ćutanja, atmosfera koje govore i više od reči, ali bez odlaska u art-house peterivanje, iako je u podeli i jedna od vedeta rumunskog kanskog talasa.
Heavy metal ugođaju pune sugestivnosti doprinosti muzika Stevena Pricea koja bi u manje intenzivnom filmu mogla delovati preagresivno i stilski neuklopljeno ali ovde nalazi svoje mesto doprinosi opštem efektu ratnog delirijuma.
Ipak, "najsovjetskiji" element filma zapravo je fokus na malu grupu likova bez pokušaja da se prikažu okolni događaji izvan onoga što je njihova neposredna percepcija. Film dosledno prikazuje rat iz vizure jedne tenkovske posade. Naravno, kao i u većini dobrih filmova, mala priča veliku priču i to sve ima adekvatan efekat.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment