DEEP WATER

Stricto sensu, DEEP WATER je prvi erotski triler za Disney od nespeha filma COLOR OF NIGHT od pre skoro trideset godina, kada je Bruce Willis trebalo da dobije svoj BASIC INSTINCT i kapitalizuje popularnost žanra koji je Lyne uspostavio. Ipak, imajući u vidu da je Disney u međuvremenu kupio Miramax ne možemo reći da nisu imali erotski triler, i na ekranu i u stvanosti sa čovekom kao što je Weinstein.

U 2022. godini, DEEP WATER je izašao u periodu kada filmovi za odrasle (i to ne u smislu adult već grown up) dobijaju jako malo prostora u bioskopima i to mahom kao prestige pictures što Lyneov povratnički film definitivno nije. S druge strane, erotski aspekt ovog trilera je izveden taktično i nije nešto što se danas ne može prikazati na ekranu. DEEP WATER je daleko od nečega bombastičnog čime se recimo bavio Verhoeven.

Ipak, reklo bi se da je erotski triler izgubio potenciju (pun intended) kada je seks postao mnogo dostupniji u raznim mejnstrim formama, a poslednji ekser na koji se mogao okačiti u ostavi izumrlih žanrova ukucala mu je televizija koja se tim temama okrenula u svojoj Peak eri.

Lyne kao utemeljitelj žanra na početku devete decenije ipak pokazuje pre svega da i dalje ume da snimi film koji deluje kao delo nekog našeg savremenika. Njegovi najbliži saradnici bili su snimatelji, i obojica ključnih direktora fotografije su mu se umirovili, pa ipak i sa novim kolegom on pravi film koji istovremeno izgleda moderno ali nosi i nešto od atmosfere njegovih klasika iz osamdesetih.

Osnovna vrlina Lyneovog filma u odnosu na ranije ekranizacije jeste to što je priča jasna i mnogo bolje razumemo o čemu se radi i u njoj i među likovima, a opet ne ulazi se u neko diktiranje motiva publici sa jeftinijim kartama. Ni Lyne kao ni njegovi prethodnici doduše ne uspeva da sasvim razreši pitanje odnosa prema ubistvima, odnosno da li su ona tema filma ili su samo ilustracija odnosa, ali sam sklop događaja na kraju ipak odgovori i na to pitanje.

Ben Affleck je imao uspeha sa filmom GONE GIRL Davida Finchera po romanu Gillian Flynn u kom se osećalo da je nastao po nekim Lyneovim mustrama, ali očigledno je da DEEP WATER nije mogao da se nada takvoj sudbini jer ipak govori o mnogo pitomijim likovima i nema junaka koji je kriminalni genije i troši svoju zavidnu energiju na maltretiranje jednog pojedinca. Dakle, čak i u domenu sličnog savremenog filma, DEEP WATER je bio previše grown up.

Ipak, iako solidan film DEEP WATER je daleko od naslova kao što je recimo ELLE Paula Verhoevena, poslednjeg remek-dela ovog žanra. Ali isto tako možda bi van SAD imao nekog uspeha u bioskopima, kada se na tim tržištima popularnost američkog filma ne bi diktirala rezultatima američkog box-officea.

Zach Helm i Sam Levinson su kad je reč o pripovedanju uradili solidan posao. Razjasnili su sve što treba a nisu ušli u neku vulgarnu i detaljnu banalizaciju odnosa već su glavne junake i njihovu vezu učinili koliko-toliko ideativnim. Levinsonovog strukturalnog pečata u ovom scenariju nema ali na ekranu možemo videti Jacoba Elordija, glumca iz njegove serije EUPHORIA pa se može reći da je ostvario uticaj na dešavanja. Svakako da Levinson kao Gaspar Noe svoje generacije ima šta da donese ovoj vrsti žanrovskog dijaloga.

Lyne je veoma star reditelj koji je snimio moderan film. Ali sve oko DEEP WATERa, počev od zvezda koje su tokom snimanja na starinski način postale protagonisti tabloida, vuče na neka vremena koja su prošla jer današnjim bioskopima više vladaju IPjevi nego glumci.

* * * / * * * *