Treći Spider-Man sa Tom Hollandom je veoma lepo zaključenje trilogije. Uprkos tome što je Spider-Man učestvovao u AVENGERSima, ovde imamo njegov solo film koji opet nudi team up u okvirima MCU. Na svu sreću, ono što je bilo dobro u Spider-Man filmovima očuvano je ovde, doduše više principijelno nego u egzekuciji prema kojoj sam ambivalentan.
Iz HOMECOMINGa, i treći SPIDER-MAN preuzima street level okolnosti života junaka i njegovih akcija, i film je najvibrantniji onda kada je na tom nivou. Odnosi među klincima, i Peterov život sa tetkom su pitki i simpatični.
Kada krene superherojska situacija održan je street-level jer Peter se obraća Doctor Strangeu sa jednom "malom molbom" a proizvodi jednu veliku krizu. Međutim, i taj odnos ima jedan low key aspekt bez neke gromoglasne i nametnute epičnosti.
S druge strane iz SPIDERVERSEa, NO WAY HOME preuzima ideju multiverzuma, odnosno raznih verzija filmskog Spider-Mana koji se nađu na istom mestu i bore se protiv svih ranijih negativaca sa kojima se on nosio, pre nego što ga je preuzeo Holland. Dakle, kao što SPIDERVERSE ulazi u fakturu svih mogućih verzija Spider-Mana iz stripa i drugih formi, tako i sada imamo ulazak u igrane filmske verzije i tumačimo ih u njihovim različitostima.
Stripovi su kroz ideju multiverzuma razjašnjavali pitanja kontinuiteta koji je u početku bio jasan pulpy osnov a danas je postao umetnost sama za sebe. Odnosno jedna periferna formalna stvar, to jest pokušaj da u jako dugom kontinuitetu lik ostane identičan i vrlo malo promenjen, od nečega što čitaoci prihvataju kao konvenciju postala je tema za sebe i ključ ne samo za alternativni već i za mejnstrim strip.
Kako su u nekim DC ekranizacijama, manje ili više uspešno, stripovi služili ka osnov za nastanak filmova sa velikim pretenzijama na temu tumačenja karaktera, tako je u SPIDERVERSEu otvoreno to pitanje forme koje se ozbiljnije tretira od ovih dubljih psiholoških i idejnih slojeva. Ali u popularnoj kulturi, forma ponekad jeste sadržaj. I stoga ovo možemo tretirati kao Marvelov odgovor na pitanje kako oni planiraju suspenziju neverice. Neće je raditi kroz vezivanje gledaoca sa psihom heroja već sa formom njegove egzistencije.
Jer da, forma jeste ozbiljan egzistencijalni problem za superheroje i ovde se ta ideja razrađuje, na jedan veseo i komičan način. SPIDERVERSE je u tome otišao dalje, ali igrani film to nije tako izvodio u mejnstrimu kao sada, i kada jeste - na primer film MAVERICK Richarda Donnera ili Singletonov SHAFT, pa i u Bondovima, vršio je to na jednostavniji i manje eksplicitan način.
Ono što je kod Wattsa u HOMECOMINGu bio adut jeste njegov vrlo jednostavan rediteljski postupak, bez mnogo komplikovanja, ali i bravura. To je dovodilo malo do disbalansa između mirnih scena i akcije koji je najbolje bio kompenzovan u HOMECOMINGu. Ovde akcije ima dosta i ona ima dosta protagonista ali ni mirne scene nisu tako jednostavne jer prosto svaka od njih ima puno likova i na dosta mesta stvari zasmrde na sitkom. Nikada to ne rezultira nečim preterano lošim i nikada to sve nije ništa manje no simpatično ali tek u najširem smislu tog pojma možemo govoriti da je sve u ovom ostvarenju "dobar film".
Scene sa tri Spider-Mana su kul, nekad naravno postaju same sebi svrha ali u redu, ekranizacije stripova i ovako i onako žrtvuju mnogo šta na oltaru IPa pa zašto ne bi i to. Najbitnije je da Watts nikada ne iskoračuje iz onoga što dobro radi a to je omladinski film sa superherojima, koji ovog puta ima jedan postmoderni zaokret.
Mnogo je veći problem akcija sa tri Spider-Mana koji se pod maskama ne razlikuju ali kako je akcija s njima u svim filmovima do sada bila obično CGI cirkus, ovde je i više nego dobra.
Odnos Spider-Mana i negativaca je idejno možda i najpotentniji. Naime, kao što sva tri filmska Spider-Mana imaju priliku da se sretnu tako i njihovi protivnici dobijaju priliku da se izleče i ne postanu stripovski negativci. Ideja heroja koji ne ubija negativce je preuzeta iz stripa ali kako su ekranizacije stripova en masse ušle u proizvodnju posle evolucije akciono avanturističkog filma u kom se negativac ubija ili gine, onda je to ostalo osetljivo područje. Kad Superman ubije Zoda u MAN OF STEEL imali smo kontroverze iako je bilo koje drugo rešenje neuverljivo, tako su i u Spider-Manu, negativci ginuli mahom od svoje ruke i svojom krivicom. Ovde dobijaju mogućnost da se spasu, odnosno "da ih moć ne pokvari" i na neki način imamo još jednu formalnu dimenziju koja se tumači iznova a to je egzistencijalna povezanost heroja i negativaca gde i jedni i drugi moraju postojati zajedno jer jednih bez drugih nema. I to je doduše bilo već interpretirano na filmu pre opšteg superherojskog zamaha, recimo KICK-ASS, ali sad se ovde uvodi i u mejnstrim.
NO WAY HOME u sebi donosi svežinu i nešto novo, mada to što donosi je upravo znak dekadencije, kad krenu ukrštanja i reaproprijacije. No meta is the new straight tako da to je sve u redu.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment