MRAK

Dušan Milić je prvi srpski reditelj od samoproglašene nezavisnosti Kosova koji se poduhvatio ove teme u filmu koji pored realističke ima i žanrovsku dimenziju. BALKANSKA MEĐA je u suštini bila ruski propagandni film, napravljen kako bi se njihovo sramotno ponašanje pre NATO agresije, za vreme i posle nje, nekako zamaskiralo jednom fikcijom u kojoj se fantazira ona očekivana intervencija Rusije.

ENKLAVA Gorana Radovanovića je bila uvod u njegovu sadašnju kosovsku fazu, umnogome statusno neutralna, pokazujući neizlečive etničke tenzije i neodrživu poziciju Srba u izolovanim enklavama. MRAK Dušana Milića se umnogome nadovezuje na ENKLAVU i toj usamljenosti i etničkoj tenziji daje svojevrsnu žanrovsku formu. U izvesnom smislu, po samom zapletu ovaj film evocira A QUIET PLACE Johna Krasinskog, mada na kraju nema puno njegovih elemenata u sebi jer se više bavi teskobom i stravom nego suspenseom u klasičnom smislu.

Međutim, da, Dušan Milić žanrifikuje teskobu života srpskog naroda u izolovanim enklavama i u estetizovanom ključu prikazuje njihovu egzistenciju u kojoj se komšije sele jedni po jedni, unutar porodica i domova vlada užasna napetost i nerazumevanje oko osnovnog pitanja - zašto tu ostati a surova priroda i nadjačanost u odnosu sa većinskim narodom stvara i tenziju te vrste.

U MRAKu se taj pritisak spoljnog sveta a po svoj prilici komšija Albanaca, iako film to nikada eksplicitno ne pokazuje, iskazuje kroz noćne napade na kuću tokom koje im se krade stoka, ruši ograda i sl.

Da li su ti napadi stvarnost ili implozija svesti ljudi pod pritiskom, Milić ostavlja kao pitanje, tako da film nikada ne odlazi u jeftinu propagandu o stradanju jednih od drugih, ali svakako pokazuje egzistencijalnu stravu postojanja na tom prostoru ako ne pripadaš albanskoj većini.

Ono što je moj osnovni problem u ovom filmu, a on se može tumačiti višeslojno, i kao zanatski, i kao idejni, pa i kao žanrovski - jeste što u njemu nema nimalo radosti života. Ta pat-pozicija u kojoj se nalaze junaci je neprekidna, tenzija među njima je nepodnošljiva a i to malo nekih iskri živosti film boji dozom pesimizma. Ne smetaju meni filmovi bez nade ili ispunjeni pesimizmom, ali bez tih životih podsticaja junaci ipak postaju nejasni publici i teški za identifikaciju.

Milić je snimio film koji je u svom pristupu jasan i dosledan, u samoj svojoj suštini je art house ali ima perspektivu i na žanrovskim festivalima ako se autor bude odlučio za to, dok će našoj publici ponuditi jednu živopisnu sliku situacije koja je poznata ali ovom prilikom izvedena drugim sredstvima.

* * * / * * * *