MOONFALL

MOONFALL Rolanda Emmericha je slično MIDWAYu, njegov vanholivudski pokušaj holivudskog tentpole filma. Dakle, snimljen je za nezavisne pare, finansiran od pre-salea, i ovog puta, reklo bi se da je ovog puta investicija raznih svetskih distributeta ostala neuzvraćena na blagajnama jer film je koštao oko 120 miliona a doneo je oko 40 u celom svetu.

Međutim, u današnje vreme kad studiji sebi mogu da dozvole da puste tako skup film na streaming, rekao bih da će Emmerich preživeti i ovo.

Film je nestvarno glup. Kad to kažem, ne mislim da ima movie logic i movie sceience jer bi to podrazumevalo da film ima neki koliko-toliko interno konzistentan okvir u kom funkcioniše. Međutim, ovo je jedan festival proizvoljnosti i klišea u kome se može uživati, ako ste ta vrsta čoveka. Sad, moram priznati ja nisam preveliki Emmerichov fan ali volim neke filmove. I u tom smislu, znam ljude koji su tolerantniji prema ovome od mene.

Međutim, u MOONFALLu je to fascinantno jer se ne reflektuje samo na sklop dešavanja i uverljivost nego i na naraciju. Ritam naracije je čudno zgusnut, stvari se prosto dese onda kada autori osete i nema baš nekog osećaja da se u elipsama desio protok vremena. Nije dakle problem kršenje zakona nauke (niti ih ja toliko dobro poznajem da bih baš znao kako INAČE izgleda kad Mesec izađe sa putanje) nego je sad ovde i filmski jezik dosta kompromitovan.

Patrick Wilson i Halle Berry su njegove non-studio blockbuster zvezde i oni su korektni, mogao bih da ih zamislim u ovakvom major filmu. Mada ne bih ga lako zamislio da je dobar. John Bradley, moj dvojnik iz mema je comic relief i ovo bi mu bio bioskopski star-making turn da je sve ovo postiglo uspeh.

U fazi kad su tentpole pictures jako otišli u sferu nekog IPa a naročito stripa, Emmerich nalazi nišu a to je super generic disaster movie, u kom je on postao upečatljiv autor i snimio je film koji na neki način pruža nešto što nismo cenili mnogo u vreme kad ga je bilo, sad kad ga više nema.

* * 1/2 / * * * *