EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE izazvao je mini-senzaciju kada se pojavio kao nesvakidašnji, inteligentan blokbaster i sl. Nažalost, kako je Nolan kao ključni reditelj "pametnih filmova" za glupe ljude zatrokirao, pojavila se potreba da neko snima tako nešto i popunili su je Daniel Kwan i Daniel Scheinert, potpisani kao Daniels što liči na Wachowskis - a gde se njihove sličnosti sa nesrećnim siblinzima ne završavaju.

Naime, ovaj film u sebi nosi iluziju da pravi nešto novo, iako je ovo zapravo pogrešno shvaćen i pogrešno shvaćen BONE CLOCKS Davida Mitchella, da ne kažem CLOUD ATLAS istog pisca a sve je to deo šireg imaginarijuma Wachowskis. Oni su naime režirali CLOUD ATLAS sa Tykwerom i tom prilikom napravili sjajne rezultate, a BONE CLOCKS su poprilično inkorporirali u svoju seriju SENSE8 koju je na kraju u jednoj epizodi i pisao sam Mitchell. Konačno, Mitchell je bio među piscima ovog skandaloznog poslednjeg, četvrtog MATRIXa o kom ne bih govorio više.

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE želi da se istovremeno obrati i Nolanovoj publici i publici Wachowskih, ali polazi od pretpostavke da je publika gluplja nego što je neophodno da bi se gledao Nolan, i strpljiva kao da su je obučavali Wachowski iz najboljih dana.

EVERYTHING EVERYWHERE ALL AT ONCE je salata raznih uticaja, značenja i pojmova, od kojih je meni jedino validno značenje to da je nemoguće snimiti film bez neke doze stripovskog eskapizma, u čemu ova produkcija Braće Russo koja su nas zadužila nekim od najgorih Marvelovih blockbustera koje smo ikada gledali, prednjači. Sve kreće kao neka relativno dosadna svakodnevna priča o ženi koja radi u praonici veša, da bi se ispostavilo da je čak i ona tako sredovečna, da ne kažem na pragu trećeg doba sposobna da dosegne tu najveću ravan ljudskog postojanja po svetonazorima današnjeg filma a to je učestvovanje u nekom stupidnom stripovskom plotu sa multiverzumima.

I onda se bavimo objanšnjavanjem njenog života uvodeći nekoliko raznih uticaja iz pulpa, i svodeći ga na niz nekih nepovezanih, manje ili više zanimljivih akcionih scena sa jako dugim karakternim scenama u kojima likovi uglavnom pričaju nešto bezveze.

Film traje 135 minuta klot, bez špica i to je dosta ozbiljan real estate za ovakvu priču koja je jednostavna, gotovo nepostojeća u postavci ali jako složena u formi, do tačke da je to maltene na fundamentalnom nivou film stanja  jer se priča ne može prepričati iako se desi (ili ne desi, pošto se krećemo i obodnim sferama svesti) svašta. I u tom paradoksu da je ovo film u kom se zbiva i svašta i ništa, to jest u kom se ništa manifestuje kroz svašta, leži i osnovni problem.

Sve ostalo je pitanje realizacije koja je tehnički solidna, mada ni po počemu posebna, ali sasvim u redu. Michelle Yeoh kojoj je odjednom ova uloga nešto postala značajna, ne znam zašto, žena je već dugo i zvezda i umetnica, i sve, te ovo osim kambeka i njenog showcasea u kom se podsećamo koliko može biti cool čak i u zrelim godinama, ne vidimo ništa naročito novo.

Međutim, kako film od 135 minuta implicira da ima i nešto da kaže, to pitanje smisla i svrhe ovde žestoko izmiče. Ali izmiče i još nešto drugo - izmiče dinamika. Naime, pošto se fundamentalno ne dešava skoro ništa a formalno se dešava svašta ta hrpa dešavanja postaje repetitivna, a potom i dosadna, pa na kraju i teška za praćenje.

U celoj ovoj papazjaniji, gubi se ta još jedna agresivna crta i pokušaj Woke blokbastera. Prosto, ovo je film u kom suštinski problemi ni ne uspevaju da isprate idejnost i onda odlazi u drugi plan iako je inicijalno dosta istaknuta.

Ukupno uzev, ovo se nametnulo kao neki važan film sezone, a po prvim egzaltiranim reakcijama pojedinaca i u nekom dužem periodu. Nažalost, nema ovde ničeg značajnog sem jednog veoma gabaritnog promašaja prema kom - zbilja - jedino nije moguće biti ravnodušan.

* 1/2 / * * * *