CITIZEN COHN

Na tridesetu godišnjicu izlaska HBO filma CITIZEN COHN, odlučio sam da ga repriziram, i uprkos novim uvidima ostvarenim kroz dokumentarne filmove i sl. ovaj TV rad i dalje stoji jako dobro.

Scenarista David Franzoni, najpoznatiji po radu na GLADIATORu, opredeljuje se za strukturu sličnu onoj koju gaji Tony Kushner u svojih nekoliko radova o Royu Cohnu. Dakle, uzima njegovo umiranje od AIDSa kao okvir, tokom kog mu se u halucinacijama javljaju ljudi o koje se ogrešio, od Ethel Rosenberg do članova porodice i to onda okida flešbekove na ključne detalje iz njegove biografije.

Cohn je vodio živopisan život i ključne tačke koje bira Franzoni su umiranje od AIDSa, rad sa Joe McCarthyjem kog je zbog svoje opsesije Davidom Shineom direktno upropastio, i pomalo njegov rad kao advokata i power brokera u njujorškom džet setu. Franzoni i reditelj Frank Pierson se opredeljuju za jedan negativan prikaz Roya Cohna, kao agresivnog i histrioničnog licemera vođenog isključivo vlastitim interesima, i zanemaruju eventualne situacije u kojima je bio malo drugačiji, premda njih nije bilo previše.

Cohnov život je bio šou u kom je njegova borba za moć, bogatstvo i uticaj na neki način "pravdala" njegovu homoseksualnost - još uvek nelegalnu u to vreme, praktično uvijajući sve u neke američke vrednosti. On je prvi najviše insistirao na američkim vrednostima, a ona koju je najviše gajio jeste privatnost i spremnost da se radi sve zarad vlastitog interesa.

Uprkos tome što film aludira na određeno prepoznavanja između Cohna i Hoovera, nikada ih ne prikazuje kao nekakav "gej lobi" koji nešto petlja sam već kao osobe koje establišment ceni jer su uporni i beskrupulozni baš u skladu sa idealima ambicije koji se u SAD gaje.

Cohn je po rečima kontroverznog ideologa Trumpove vlasti Rogera Stonea bio "muškarac koji voli seks sa muškarcima a ne gej", i zbilja njegovo ponašanje iskoračuje iz tipičnih stereotipa gejeva kao preplašenih i slabih. Neke od situacija u kojima se Cohn pojavljuje i način na koji se ponaša, pokazuje da su svi počev od McCarthyja znali za njegove sklonosti, i uprkos tome što su progonili ljude zbog homoseksualizma njemu su to tolerisali, verovatno baš zato jer se nije ponašao "tipično".

Piersonova režija je sigurna, i vizuelno i u radu sa glumcima, i u nekoliko navrata sebi čak dopušta da snimi i neke bravura sekvence. James Woods je briljantan u ulozi Roy Cohna. Cohn kao Trumpov mentor danas ima posebno mesto u imaginariju Jamesa Woodsa i pitanje je da li bi ga on danas igrao. To je vrlo interesantna tema za razmišljanje. Međutim, Woods ima tu posebnu energiju za igranje antiheroja i uprkos tome što njegov Roy Cohn ima samo slabosti i loše ljudske osobine, on uspeva da ga brani, pre svega načinom igre i naravno harizmom. Zato, iako je ovaj film koncipiran kao osuda, i na kraju i jeste to, Woods mu daje energiju, dozu ironije i ljudskosti i omogućuje da Cohn - iako rođeni epizodista - zasluži protagonizam.