NO DATE, NO SIGNATURE Vahida Jalilvanda nagrađen je u Veneciji kao pobednik selekcije Horizonti. Reč je o još jednom vesternizovanom iranskom filmu koji zadržava ponešto etičkog karaktera njihove kinematografije u sebi ali je pogledu stila ovo u svakom pogledu zapadni film kakav bi mogao nastati u Evropi.
Inscenacija je vrlo vešta a dramaturgija filma se oslanja na scenario, ne na neke čisto filmske elemente, atmosferu i slične faktore koji su u iranskom filmu često vrlo bitni. Dakle, ovde je scenario je glavni pokretač dešavanja i vodi svoje likove iz dramatične situacije u sledeću u kojima se onda oni ispoljavaju.
Formalno, NO DATE, NO SIGNATURE je psihološka melodrama ali u sebi sadrži i neke elemente trilera.
Film govori o vrhunskom obducentu koji jednog dana shvata da im je na posao stigao leš koji podseća na dečaka koja je upoznao kada je nedavno imao naizgled bezazlenu saobraćajnu nesreću. Iako isprva nalazi ne sugerišu da je dečak nastradao usled posledica nesreće, obducent počinje da sumnja i da gotovo samoubilački i fatalistički veruje u svoju krivicu kao i da se upoznaje sa porodicom nastradalog dečaka.
NO DATE, NO SIGNATURE solidno menja fokus sa jedne na drugu liniju zapleta i ima dobro postavljen ritam i atmosferu. Doduše, savremeni Teheran zaista više nema ništa naročito po čemu bi se razlikovao od evropskih metropola, ali Jalilvand pronalazi nešto autentičnosti, nalazeći zanimljive lokacije u ovoj priči u kojoj klasne razlike igraju značajnu ulogu.
U pogledu recepcije, NO DATE, NO SIGNATURE ima sve predispozicije da se dopadne publici nenavikloj na iranski film i bilo kakve ekstremne forme art housea a opet nije reč o francusko-iranskoj koprodukciji farhadijevskog tipa gde se u potpunosti komodifikuje iranski pristup. Ovo je jedan nov stil koji proističe i čini se potpuno spontane modernizacije filmskog izraza.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment