DISAPPEARANCE Alija Asgarija bi se mogao posmatrati kao modernizacija i parcijalni rimejk DAYEREHa Jafara Panahija, jednog od signature filmova iranskog talasa devedesetih i sa početka dvehiljaditih. Kod Asgarija protagonizam ima mladi zaljubljeni par čiji prvi seksualni odnos polazi po zlu i junakinja mora da ide kod ginekologa na neku intervenciju. Međutim, u Teheranu je to komplikovano za mladu ženu koja nije udata ili silovana a ona ni jedno ni drugo ne uspeva da verodostojno dokaže. Stoga, momak i devojka lutaju od bolnice do bolnice, od državnog do privatnog lekara, u jednoj noći, pokušavajući da razreše tu situaciju a naravno kroz sve to se prelama njihov odnos.
Asgari je snimao film u Iranu u iransko-katarskoj koprodukciji, i uz podršku kanskog Cinefondationa, a premijeru je imao u Veneciji. Bez ikakve sumnje, Asgari je reditelj koji je upoznat sa savremenim tokovima, i slično filmu MALARIA koji sam gledao prošle godine, DISAPPEARANCE izgleda kao moderan evropski film, oslonjen na duge kadrove, mahom kadar-sekvence, nudeći visokoesetizovani realizam u kome se jako vodi računa o osvetljenju i odabiru lokacija. U tom pogledu, u filmu DISAPPEARANCE vidim budućnost srpskog filma. Sudeći po studnetskim filmovima naših mladih reditelja sa FDU, čini mi se da je ovako nešto ideal kome će oni stremiti u svojim celovečernjim ostvarenjima.
Dok su Kiarostamijevi i Panahijevi filmovi ipak dolazili iz jedne iranske vizure ali su bili namenjeni svetu, za DISAPPEARANCE bih rekao da je u potpunosti vesternizovan, dakle ne samo u pogledu estetizacije tog iranskog relizma već i mentalitetski. Iako su likovi mladi Iranci, i uprkos tome što je priča par excellence lokalna i vezana za taj milje, autorov stav je vesternizovan. To svakako umanjuje autentičnost filma ali bez ikakve sumnje olakšava njegovo gledanje i lakše povezuje zapadnog gledaoca sa emocijom koju Asgari pokušava da predoči.
U tom pogledu, meni je DISAPPEARANCE vrlo dobrodošao iskorak iz svojevrsne zatvorenosti iranskog filma koji je običavao da testira gledaočevo strpljenje u smeru jednog stila koji može da crossoveruje iako teme zapravo ostaju iste.
* * * / * * * *
Asgari je snimao film u Iranu u iransko-katarskoj koprodukciji, i uz podršku kanskog Cinefondationa, a premijeru je imao u Veneciji. Bez ikakve sumnje, Asgari je reditelj koji je upoznat sa savremenim tokovima, i slično filmu MALARIA koji sam gledao prošle godine, DISAPPEARANCE izgleda kao moderan evropski film, oslonjen na duge kadrove, mahom kadar-sekvence, nudeći visokoesetizovani realizam u kome se jako vodi računa o osvetljenju i odabiru lokacija. U tom pogledu, u filmu DISAPPEARANCE vidim budućnost srpskog filma. Sudeći po studnetskim filmovima naših mladih reditelja sa FDU, čini mi se da je ovako nešto ideal kome će oni stremiti u svojim celovečernjim ostvarenjima.
Dok su Kiarostamijevi i Panahijevi filmovi ipak dolazili iz jedne iranske vizure ali su bili namenjeni svetu, za DISAPPEARANCE bih rekao da je u potpunosti vesternizovan, dakle ne samo u pogledu estetizacije tog iranskog relizma već i mentalitetski. Iako su likovi mladi Iranci, i uprkos tome što je priča par excellence lokalna i vezana za taj milje, autorov stav je vesternizovan. To svakako umanjuje autentičnost filma ali bez ikakve sumnje olakšava njegovo gledanje i lakše povezuje zapadnog gledaoca sa emocijom koju Asgari pokušava da predoči.
U tom pogledu, meni je DISAPPEARANCE vrlo dobrodošao iskorak iz svojevrsne zatvorenosti iranskog filma koji je običavao da testira gledaočevo strpljenje u smeru jednog stila koji može da crossoveruje iako teme zapravo ostaju iste.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment