Ne treba potceniti jednu veliku ciljnu grupu savremenog filma a to su glupi ljudi.
Mnogi autori su izgradili karijere obraćajući se upravo njoj a jedna od najciničnijih formi je svakako "pametan film za glupe ljude" na kojoj je recimo Christopher Nolan izgradio karijeru.
THE MENU je međutim uvod u novu eru filma za glupe ljude. Kao što je u svim aspektima došlo do trenda da se ukine apropriranje kulture, recimo gej ljude više ne igraju glumci koji to nisu i sl. tako je i ovaj film delo koje su glupi ljudi snimili za glupe ljude.
Rezultat je istovremeno nepodnošljiv za gledanje ali fascinantan za ljude koje fascinira ljudska glupost pre svega u odnosu samih autora prema filmu. Retko se sreće film u kom neko toliko ozbiljno shvata nešto toliko nebulozno kao u ovom filmu.
Međutim, još je zanimljivije nešto svojstveno glupim ljudima a to je da zaborave da su nešto negde ranije videli i pomisle da su to sami izmislili što je drugo veoma snažno obeležje ovog filma.
Kroz celo trajanje filma THE MENU, čovek u priličnoj neverici pokušava da se seti da je li je isti ovaj film - ranije već gledao ali ga je zaboravio jer kako drugačije objasniti taj osećaj da sve vreme znate sve unapred, sve unazad, sve po dubini i sve po širini. Ne samo da znate svaki sledeći deo zapleta, nego znate svaki sledeći kadar koji ide, zvučni efekat, komad odeće koji će poneti glumci i sl.
Stoga, kada je film za glupe ljude konačno predat u ruke glupim ljudima dostigao je neku vrstu transcedencije koju Nolan kao cinik ipak nije mogao da dosegne.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment