PO TAMBURI

Dubravko Mataković je velikan hrvatskog underground stripa koji je svoj specifični, karikaturalni i veoma raskošni crtež uspeo da plasira u širok niz hrvatskih publikacija, ušavši na neki način i u mejnstrim. Najnoviji Matakovićev poduhvat a on se pored stripa i ilustracije, bavio još i muzikom sa hevi metal bendom Septica i pozorištem, jeste film Po tamburi, gde je sarađivao kao scenarista i pojavio se u maloj ulozi.

Najpoznatiji i daleko najbolji film reditelja filma Po tamburi Stanislava Tomića je Josef, atmosferičan, kriptičan film skoro bez reči smešten u period Velikog rata. Lako možemo zamisliti takav film da se prikazuje i na našim televizijama, da muziku za njega nije pisao Marko Perković Tompson.

Ovaj bizarni detalj inače nije produbljen kroz film koji nikakvih dodirnih tačaka nema sa onim po čemu dobro poznajemo Tompsona.

Rečju, Tomić je reditelj kome kontroverza nije strana, ali posle odličnog Josefa on snima sledeći provokativni film, užasno slabu transvestitsku komediju Lavina u kojoj ozbiljno narušava svoj ionako krhki ugled i doživljava brodolom u svakom pogledu. Lavina je bila toliko užasna da je nekima čak bila i zanimljiva ali tih je bilo previše malo da bi Tomić ostao reditelj na kog se računa.

Ipak, nekoliko fanova Josefa među kojima sam i ja, nastavili su da obraćaju pažnju na njegov rad i dočekali smo film Po tamburi.

Matakovićev uticaj je evidentan. Uprkos tome što na nekim mestima čak i piše da je ovaj film snimljen po Matakovićevom stripu, na špici se to ne pominje. Međutim, rukopis ovog strip velikana prisutan je na svakom koraku.

Za početak filmom vlada stripovska stilizacija. Svi junaci su od fizionomije do kostima sugestivno i na prvi pogled definisani kao karakteri, isto važi i za ambijente. Kao i fizionomije tako su i lokacije groteskne, izobličene, svedene na primarnu funkciju u priči. Film se dešava u jednoj izmeštenoj stripovskoj Slavoniji kojom lutaju tamburaške bande okupljene na velikom godišnjem turniru.

Kada jednu od njih optuže da je ukrala Zlatni kulen, tradicionalnu nagradu, ona se daje u bekstvo i pokušava da stigne do svog sela.

Tomić svesno parafrazira Ratnike podzemlja (Warriors, 1979) Waltera Hilla, ima direktnih citata kako u zapletu tako čak i u nekim replikama kojim tu vezu želi da naglasi. Već iz ovog što sam prepričao jasno je koliko Hill i njegova obrada Anabaze imaju važnu ulogu ovde.

Međutim, sama estetika filma je bliža recimo ranom Alexu De La Iglesiji i njegovom anarhičnom stilu u kom sve može da se desi i prihvati. Od naših preteča ne treba gledati mnogo daleko – recimo Poslednji Srbin u Hrvatskoj Predraga Ličine je dobra referenca sa čim ovde imamo posla. Isto tako važno je naglasiti da je ovo pored toga što je stripovski stilizovan film i rokenrol film. Članovi grupe Let 3 igraju male uloge i radili su neke muzičke numere, tako da je Po tamburi i parodija tradicionalnih tamburaških skupova koji se smatraju okosnicom hrvatske narodne muzike.

Ne znam za Tompsona, ali recimo Škoro ne deluje kao neko kome bi se ovakav film mogao dopasti. Dakle, reč je o tamburaškom filmu pravljenom za one koji preziru ovaj muzički pravac.

Ko je došao da gleda skladan i konzistentan film, ne mora ni da pokušava sa ovim naslovom. Tomićev svakako nije u akademskom pogledu uspeo, a ni u mnogim drugim. Međutim, ako imate nerv za gledanje izleta stripadžija u kinematografiju, njihovih underground vizija u spoju sa lokalnim folklornim miljeom i novokomponovanim trešom, onda je Po tamburi naslov kom treba pružiti šansu.

Po tamburi svakako jeste naslov za ljubitelje trash bizarre cult estetike, i kao takav treba da bude i ispitan. Isto važi i za ljubitelje i poznavaoce stripa koji u njemu mogu dobiti jednu zanimljivu fusnotu o Dubravku Matakoviću.

* * / * * * *