Danny Boyle je reditelj čiji se značaj podjednako zasniva na uspesima i promašajima. Uostalom, neki njegovi promašaji se u određenom smislu mogu smatrati i filmovima koji su ispred svog vremena, recimo THE BEACH po romanu Alex Garlanda sa Leom koji zaslužuje vrlo skrupuloznu reprizu.
Za Boylea se na nivou celog opusa uvek postavljala jedna ključna dilema koja je glasila - da li je zaista reč o avangardnom reditelju ili o relativno veštom eklektiiku kome zapravo mudar izbor tema
pokriva rupe u stilu i na određeni način štiti njegov imidž besprekornog poznavaoca i implementatora upravo stila. Odnosno, jednostavnije rečeno - jasno je da je on reditelj kome je priča samo izgovor za snimanje filma i pitanje glasi da li je on dovoljno talentovan da zasluži tu poziciju?
Ako pogledamo filmove kojima je zadužio savremenu kinematografiju pa i popularnu kulturu u najširem smislu - naslove poput SHALLOW GRAVE, TRAINSPOTTINGa, 28 DAYS LATER i SLUMDOG MILLIONAIREa, sasvim sigurno je reč o zasluženoj poziciji, ali s druge strane, jedini je SLUMDOG paradigmatičan spoj emotivnog odjeka proisteklog iz Boyleovog "vidi šta sve umem" stila. Svi ostali su pre svega solidno postavljeni na nivou priče i njegov stil ih je samo izdvojio iz okolnosti neo noira, subkulturnog filma ili horora.
U tom večitom balansiranju između supstance i stila, Boyle se našao na teritoriji dileme Scorsese/De Palma čije je ishodište danas da je Scorsese smatran većim artistom a De Palma većim žanrovcem iako su stvari oduvek stajale obrnuto - odnosno Scorsese je više unosio žanra u art kao što je i De Palma unosio više arta u žanr što nas dovodi do paradoksalne situacije da u vreme DEPARTEDa i BLACK DAHLIAe, imamo filmove koji bi bili bolji da su se Scorsese i De Palma zamenili. Reklo bi se da Boyle sebe vidi kao De Palmu iz ove postavke ali 127 HOURS pokazuje da je on više Scorsese.
127 HOURS kao prepotentno izabrani projekat u kome u kome je Boyle posle impresivnog spomenika značaju jugoslovenskog filma u izvrsnom SLUMDOGu požurio da pokaže kako može da uspešno režira i telefonski imenik ako hoće, pokazuje zašto je kad se već pominju Scorsese i De Palma, Boyle i dalje a boy among men.
Naime, 127 HOURS je priča o speleologu-rekreativcu kome je kamen priklještio ruku u nekom klancu i njegovoj borbi da se izbavi odatle. Boyle je dakle želeo da sa James Francom snimi jednu monodramu koju je život napisao, ali je na kraju skončao sa filmom koji grozničavo pokušava da se reanimira kroz masu flešbekova, fantazija, ljubavnih sanjarenja, halucinacija i da pobegne iz klopke priče o jednom čoveku sa kojom Boyle ne zna šta da radi.
I tu dolazimo do onog pitanja sa početka, da li je Boyle zapravo takav inovator i maher da ponudi nešto sveže, i odgovor je nažalost da nije, kada nema dobru priču i klasičan narativ u emotivno-psihološkom pogledu. Kada krene da luta bespućima "čistog", anti-dramskog, filma stanja, Boyle kreće da interpretira niz starih već prežvakanih vizuelnih rešenja koja su možda bila avangardna kada su ih britanski reditelji plasirali pre trideset godina, ali danas su to sve opšta mesta koja viđamo čak i u srpskim reklamama. U ovom filmu, Boyle otkriva da se u naslagama pseudo-avangarde krije jedan krajnje konvencionalan reditelj, i da tome ništa ne fali, da je sve u redu s tim, i da će 127 HOURS platiti cenu kao film.
S druge strane, ruku na srce, i veći reditelj poput Oliver Stonea se u WORLD TRADE CENTERu olupao sa istom ambicijom, doduše sa dva zaglavljena vatrogasca. Međutim, odgovor na pitanje da li je moguće napraviti film o zatočenom pojedincu suočenom sa tihom ali istrajnom pretnjom i mukotrpnim opstankom daje man among men u ovoj priči a to je Robert Zemeckis u svom izvanrednom CAST AWAYu u kome "na suvo" bez prisećanja i fantazija, samo sa Tom Hanksom na pustom ostrvu uspeva da napravi emotivan i snažan film koji ne samo da funkcioniše kao priča već i kao delo najšire moguće komunikativnosti.
Upravo poređenje CAST AWAYa i 127 HOURSa pokazuje u kojoj meri rediteljsko umeće jednog naizgled krajnje klasicistički nastrojenog holivudskog pripovedača kao što je Zemeckis može da bude avangardno i koliko je jedan naizgled avangardni Evropljanin zapravo ovisnik od najklasičnijeg holivudskog storytellinga kao osnova filmskog izraza. U tom smislu 127 HOURS je dobrodošao promašaj koji će pomoći da se Boyle malo oslobodi pretenzija i ponovo bude ono što jeste - reditelj koji u klasičnoj pripovedačkoj postavci svojim stilskim rešenjima uspeva da je prevaziđe.
* 1/2 / * * * *
Za Boylea se na nivou celog opusa uvek postavljala jedna ključna dilema koja je glasila - da li je zaista reč o avangardnom reditelju ili o relativno veštom eklektiiku kome zapravo mudar izbor tema
pokriva rupe u stilu i na određeni način štiti njegov imidž besprekornog poznavaoca i implementatora upravo stila. Odnosno, jednostavnije rečeno - jasno je da je on reditelj kome je priča samo izgovor za snimanje filma i pitanje glasi da li je on dovoljno talentovan da zasluži tu poziciju?
Ako pogledamo filmove kojima je zadužio savremenu kinematografiju pa i popularnu kulturu u najširem smislu - naslove poput SHALLOW GRAVE, TRAINSPOTTINGa, 28 DAYS LATER i SLUMDOG MILLIONAIREa, sasvim sigurno je reč o zasluženoj poziciji, ali s druge strane, jedini je SLUMDOG paradigmatičan spoj emotivnog odjeka proisteklog iz Boyleovog "vidi šta sve umem" stila. Svi ostali su pre svega solidno postavljeni na nivou priče i njegov stil ih je samo izdvojio iz okolnosti neo noira, subkulturnog filma ili horora.
U tom večitom balansiranju između supstance i stila, Boyle se našao na teritoriji dileme Scorsese/De Palma čije je ishodište danas da je Scorsese smatran većim artistom a De Palma većim žanrovcem iako su stvari oduvek stajale obrnuto - odnosno Scorsese je više unosio žanra u art kao što je i De Palma unosio više arta u žanr što nas dovodi do paradoksalne situacije da u vreme DEPARTEDa i BLACK DAHLIAe, imamo filmove koji bi bili bolji da su se Scorsese i De Palma zamenili. Reklo bi se da Boyle sebe vidi kao De Palmu iz ove postavke ali 127 HOURS pokazuje da je on više Scorsese.
127 HOURS kao prepotentno izabrani projekat u kome u kome je Boyle posle impresivnog spomenika značaju jugoslovenskog filma u izvrsnom SLUMDOGu požurio da pokaže kako može da uspešno režira i telefonski imenik ako hoće, pokazuje zašto je kad se već pominju Scorsese i De Palma, Boyle i dalje a boy among men.
Naime, 127 HOURS je priča o speleologu-rekreativcu kome je kamen priklještio ruku u nekom klancu i njegovoj borbi da se izbavi odatle. Boyle je dakle želeo da sa James Francom snimi jednu monodramu koju je život napisao, ali je na kraju skončao sa filmom koji grozničavo pokušava da se reanimira kroz masu flešbekova, fantazija, ljubavnih sanjarenja, halucinacija i da pobegne iz klopke priče o jednom čoveku sa kojom Boyle ne zna šta da radi.
I tu dolazimo do onog pitanja sa početka, da li je Boyle zapravo takav inovator i maher da ponudi nešto sveže, i odgovor je nažalost da nije, kada nema dobru priču i klasičan narativ u emotivno-psihološkom pogledu. Kada krene da luta bespućima "čistog", anti-dramskog, filma stanja, Boyle kreće da interpretira niz starih već prežvakanih vizuelnih rešenja koja su možda bila avangardna kada su ih britanski reditelji plasirali pre trideset godina, ali danas su to sve opšta mesta koja viđamo čak i u srpskim reklamama. U ovom filmu, Boyle otkriva da se u naslagama pseudo-avangarde krije jedan krajnje konvencionalan reditelj, i da tome ništa ne fali, da je sve u redu s tim, i da će 127 HOURS platiti cenu kao film.
S druge strane, ruku na srce, i veći reditelj poput Oliver Stonea se u WORLD TRADE CENTERu olupao sa istom ambicijom, doduše sa dva zaglavljena vatrogasca. Međutim, odgovor na pitanje da li je moguće napraviti film o zatočenom pojedincu suočenom sa tihom ali istrajnom pretnjom i mukotrpnim opstankom daje man among men u ovoj priči a to je Robert Zemeckis u svom izvanrednom CAST AWAYu u kome "na suvo" bez prisećanja i fantazija, samo sa Tom Hanksom na pustom ostrvu uspeva da napravi emotivan i snažan film koji ne samo da funkcioniše kao priča već i kao delo najšire moguće komunikativnosti.
Upravo poređenje CAST AWAYa i 127 HOURSa pokazuje u kojoj meri rediteljsko umeće jednog naizgled krajnje klasicistički nastrojenog holivudskog pripovedača kao što je Zemeckis može da bude avangardno i koliko je jedan naizgled avangardni Evropljanin zapravo ovisnik od najklasičnijeg holivudskog storytellinga kao osnova filmskog izraza. U tom smislu 127 HOURS je dobrodošao promašaj koji će pomoći da se Boyle malo oslobodi pretenzija i ponovo bude ono što jeste - reditelj koji u klasičnoj pripovedačkoj postavci svojim stilskim rešenjima uspeva da je prevaziđe.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment