Pogledao sam dugo očekivani NOTRE JOUR VIENDRA Romaina Gavrasa. Gavras i Chapiron su kao deo umetničke grupe kourtmaje, u određenom smislu poveli revival muzičkog video klipa kao forme (najpoznatiji su im radovi za Justice) a Gavras je svojim senzacionalnim letošnjim spotom za BORN FREE ne samo napravio klip koji je odjeknuo već je u izvesnom smislu najavio i svoj dugometražni prvenac.
Moje obožavanje i poštovanje za dugometražne radove Kima Chapirona bilo je predmet kontroverze još u vreme kada sam fetišizovao njegov SHEITAN, a prema DOG POUNDu sam takođe bilo vrlo naklonjen. NOTRE JOUR je negde između ova dva filma, i mislim da se po ovom filmu ipak vidi da su Chapiron i Gavras najbolji drugari. Naime, NOTRE JOUR deli sa SHEITANom Cassela u glavnoj ulozi a reklo bi se i neke dramske situacije u spoju Cassela sa vodom koja u filmovima ove dvojice neobično uzbuđuje ovog lika.
S druge strane, ceo koncept gasparnoeovskih obesnih sociopata koji obeležavaju filmove ove ekipe, tretiran je u jednom manje živahnom ključu, i po fakturi fotografije Andre Chemetoffa, NOTRE JOUR više podseća na DOG POUND nego na znatno šareniji SHEITAN.
Vincent Cassel kroz saradnje sa Chapironom i Gavrasaom, kao i sa Gansom, Noeom ili Kounenom pre njih želi da se nametne kao harizmatična, inovatorska glumačka figura francuskog filma, kao francuski Jack Nicholson, i u ovom filmu on pokušava da ponudi svoj EASY RIDER, pretencioznu, a opet privlačnu, pitku i bizarnu studija dva riđokosa marginalca koji odlučuju da postanu militantna manjina u Francuskoj i polaze u jednu autodestruktivnu avanturu sa ciljem da se nekako dokopaju Irske, El Dorada u kome su tobože riođokosi srećni, koja je neka vrsta riđokosog Izraela.
Iako se NOTRE JOUR VIENDRA svakako može tumačiti kao neka vrsta naivnog političkog iskaza, mislim da je osnovna znakovitost ovog filma proistekla iz Gavrasovog grčevitog pokušaja da artikuliše svoje nezadovoljstvo. Upadljivo je koliko je njegov gnev suprotan brižljivoj istorijskoj i političkoj kontekstualizaciji Costinih filmova. Naravno, očev opus ne mora da ima bilo kakve veze sa Romainom ali on nikada neće moći sasvim da pobegne od "praroditeljskog" greha, naročito ne u Francuskoj, gde je kinematografija i dalje u priličnoj meri oslonjena i tumačena iz pozicije sagledavanja ko dolazi iz koje kuće. Ako takvim procenama nisu izmakli Assayas ili Kassovitz, ne može ni Romain.
U tom poređenju između okolnosti u kojima je radio Costa i ovih u kojima stvara Romain, možemo doći do jedne dosta poražavajuće slike o angažovanom filmu, odnosno do utiska kako je grčeviti pokušaj da se pokaže istina iz šezdesetih i sedamdesetih zamenilo jedno vrlo subjektivno iživljavanje u kome se lična frustracija i određeni elitizam pretpostavljaju širim društvenim kretanjima, a od emancipatorskog polazišta se dolazi do puke dominacije ili ismevanja kao paradigme.
Koliko god NOTRE JOUR VIENDRA bio ličan, distanciran od formalne socijalne klime i sl. to je ipak nesumnjivo film koji progovara o neurozama savremenog čoveka i samim tim upadljivo je odsustvo ozbiljnije ideološke analize okolnosti koje su ga izazvale, naročito jer kroz neke vidove socijalno neprihvatljivog ponašanja junaci pokušavaju da ga prevaziđu.
Međutim, ako ostavimo po strani koliko je ovo u suštini jedan infantilan film, nesumnjivo je vrlo energičan, u pojedinims cenama gavras uspeva da stvori vrlo opipljivo psihološku tenziju i cela priča je ostvarena sa visokim nivoom veštine. Itud ni prilična neopterećenost smislom neće smetati gledanju i određenom vidu uživanja u ovom pokušaju da se bude umesto Noea.
Chapiron je imao intenzivniji debi od Gavrasa, ali je zato ovaj snimio film koji će gledaoce znatno manje polarizovati.
* * * / * * * *
Moje obožavanje i poštovanje za dugometražne radove Kima Chapirona bilo je predmet kontroverze još u vreme kada sam fetišizovao njegov SHEITAN, a prema DOG POUNDu sam takođe bilo vrlo naklonjen. NOTRE JOUR je negde između ova dva filma, i mislim da se po ovom filmu ipak vidi da su Chapiron i Gavras najbolji drugari. Naime, NOTRE JOUR deli sa SHEITANom Cassela u glavnoj ulozi a reklo bi se i neke dramske situacije u spoju Cassela sa vodom koja u filmovima ove dvojice neobično uzbuđuje ovog lika.
S druge strane, ceo koncept gasparnoeovskih obesnih sociopata koji obeležavaju filmove ove ekipe, tretiran je u jednom manje živahnom ključu, i po fakturi fotografije Andre Chemetoffa, NOTRE JOUR više podseća na DOG POUND nego na znatno šareniji SHEITAN.
Vincent Cassel kroz saradnje sa Chapironom i Gavrasaom, kao i sa Gansom, Noeom ili Kounenom pre njih želi da se nametne kao harizmatična, inovatorska glumačka figura francuskog filma, kao francuski Jack Nicholson, i u ovom filmu on pokušava da ponudi svoj EASY RIDER, pretencioznu, a opet privlačnu, pitku i bizarnu studija dva riđokosa marginalca koji odlučuju da postanu militantna manjina u Francuskoj i polaze u jednu autodestruktivnu avanturu sa ciljem da se nekako dokopaju Irske, El Dorada u kome su tobože riođokosi srećni, koja je neka vrsta riđokosog Izraela.
Iako se NOTRE JOUR VIENDRA svakako može tumačiti kao neka vrsta naivnog političkog iskaza, mislim da je osnovna znakovitost ovog filma proistekla iz Gavrasovog grčevitog pokušaja da artikuliše svoje nezadovoljstvo. Upadljivo je koliko je njegov gnev suprotan brižljivoj istorijskoj i političkoj kontekstualizaciji Costinih filmova. Naravno, očev opus ne mora da ima bilo kakve veze sa Romainom ali on nikada neće moći sasvim da pobegne od "praroditeljskog" greha, naročito ne u Francuskoj, gde je kinematografija i dalje u priličnoj meri oslonjena i tumačena iz pozicije sagledavanja ko dolazi iz koje kuće. Ako takvim procenama nisu izmakli Assayas ili Kassovitz, ne može ni Romain.
U tom poređenju između okolnosti u kojima je radio Costa i ovih u kojima stvara Romain, možemo doći do jedne dosta poražavajuće slike o angažovanom filmu, odnosno do utiska kako je grčeviti pokušaj da se pokaže istina iz šezdesetih i sedamdesetih zamenilo jedno vrlo subjektivno iživljavanje u kome se lična frustracija i određeni elitizam pretpostavljaju širim društvenim kretanjima, a od emancipatorskog polazišta se dolazi do puke dominacije ili ismevanja kao paradigme.
Koliko god NOTRE JOUR VIENDRA bio ličan, distanciran od formalne socijalne klime i sl. to je ipak nesumnjivo film koji progovara o neurozama savremenog čoveka i samim tim upadljivo je odsustvo ozbiljnije ideološke analize okolnosti koje su ga izazvale, naročito jer kroz neke vidove socijalno neprihvatljivog ponašanja junaci pokušavaju da ga prevaziđu.
Međutim, ako ostavimo po strani koliko je ovo u suštini jedan infantilan film, nesumnjivo je vrlo energičan, u pojedinims cenama gavras uspeva da stvori vrlo opipljivo psihološku tenziju i cela priča je ostvarena sa visokim nivoom veštine. Itud ni prilična neopterećenost smislom neće smetati gledanju i određenom vidu uživanja u ovom pokušaju da se bude umesto Noea.
Chapiron je imao intenzivniji debi od Gavrasa, ali je zato ovaj snimio film koji će gledaoce znatno manje polarizovati.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment