Pogledao sam TRUE GRIT Brać(al)e Coen. Ovaj rimejk je svakako efektniji od Hathawayevog originala, mada upravo ova tvrdnja otvara pitanje, vapi za definicijom - šta to zapravo znači biti bolji od Hathawaya?
Hathawayev TRUE GRIT je bio korak dalje u poznoj fazi Dukeove karijere koja je bila bazirana na tome da on počinje da igra likove koji su ostarili. Duke je dosta kasno priznao da je ostario ali kada hje napravio taj prelom snimio je jedan od svojih najboljih fimova SHOOTIST. TRUE GRIT mu je doneo "oskara" za ulogu u kojoj prilično simpatično dekonstruiše mit o svojim junacima, ili ga u određenom smislu produžava uvodeći ih u treće doba. Izuzev Wayneove uloge koja je svojevrsna inovacija, i generalno dobrih glumačkih ostvarenja TRUE GRIT se ne može smatrati bitnim Dukeovim ili Hathawayeovim vesternom.
Rimejk Braće Coen je naprosto bolji film, veštije je režiran, brižljivije je koncipiran, i njihovu osnovnu slabost pretvara u vrlinu. Naime, Braća Coen su verovatno bolji reditelji od većine reditelja sa kojima je radio Duke, ali su zato svui Dukeovi saigrači bili veći muškarci od njih. Zato je mudro priča ispričana iz vizure devojčice koju perfektno igra Hailee Steinfeld, pretendentkinja na mesto Natalie Portman posle njenog umirovljenja. Na svu sreću Hailee je okosnica filma i njen lik je dovoljno efektan, mada ne i uverljiv da drži film na okupu.
Dude koji izigrava Dukea je već problem iz prostog razloga što ovog puta Bridges ne dolazi dalje od persiflaže, manje ili više uspešnog kreveljenja koje nema previše smisla ukoliko prethodno nisi bio Duke. A Bridges je znamo igrao u BAD COMPANYju Roberta Bentona, filmu koji je uipravo želeo da bude anti-Duke manifest a posle je često igrao seljake a vrlo retko i prave kauboje, a i kad jeste, nisu to bili mitski revolveraši već pre dekonstrukcije nekih poput WILD BILL Walter Hilla.
U tom smislu Bridgesov Rooster se razlikuje od Dukeovog i po znakovitosti i po glumačkim sredstvima jer Duke u TRUE GRIT više igra slapstick a Bridges više growluje. Ali kombinacija sa Hailee omogućuje da nekako sve dođe na svoje mesto upravo zahvaljujući tradiciji old school pairinga dece i odraslih, i to ne u smislu Romana Polanskog već više kao u PAPER MOONu.
Matt Damon i Josh Brolin, čija je nova vestern uloga meni kao usamljenom fanu JONAH HEXa bila maltene i jedini motiv da se radujem TRU GRITu koliko god to dementno zvučalo, dobri su dodaci ovoj osovini čija je osnovna snaga zapravo u najmanje poznatom činiocu ove podele.
Kad je reč o stilu, Braća Coen su ovde vrlo pitoma, ali u pojedinim scenama se vidi zašto su klasa. Naprosto ima par scena sa takvim rediteljskim driblinzima da je odmah jasno kako je reč o majstorima. Međutim, u suštini stil je vrlo konvencionalan, ne bi se čak moglo reći ni da je reč o rekonstrukciji vestern stila snimanja.
U stvari, TRUE GRIT je vrlo specifičan film po tome što je vrlo suva rekonstrukcija žanra kojim se bavi, slično NO COUNTRY FOR OLD MEN gde Coeni izbegavaju ironiju u samom pristupu, humor proističe iz apsurdnosti situacija na suštinskom nivou i nije dodat, a svojvrsna arty dimenzija više leži u tome što oživljavaju mejnstrim nekog prošlog vremena koji više nije mejnstrim, nego iz nekih pretencioznih zahvata.
Ipak, meni je TRUE GRIT efektniji od NO COUNTRY FOR OLD MEN jer je brži, sa manje praznog hoda, ograničen je u digresijama, pa u tom smislu stoji i kao dosta komunikativan rad Coenovih na nivou celog opusa.
Ne možemo govoriti o skladnoj i zreloj celini kao u slučaju SERIOUS MANa. Ali ono što TRUE GRIT definitivno jeste možemo definisati kao solidnu mešavinu klasičnog, revizionističkog i pseudoistorijskog vesterna, u kojoj klasični u liku screwball devojčice odnosi prevagu.
TRUE GRIT je MONTEVIDEO za zemlju kojoj takav film zapravo i nije bio potreban. Zato će biti i drugačije doživljen od našeg.
* * * / * * * *
Hathawayev TRUE GRIT je bio korak dalje u poznoj fazi Dukeove karijere koja je bila bazirana na tome da on počinje da igra likove koji su ostarili. Duke je dosta kasno priznao da je ostario ali kada hje napravio taj prelom snimio je jedan od svojih najboljih fimova SHOOTIST. TRUE GRIT mu je doneo "oskara" za ulogu u kojoj prilično simpatično dekonstruiše mit o svojim junacima, ili ga u određenom smislu produžava uvodeći ih u treće doba. Izuzev Wayneove uloge koja je svojevrsna inovacija, i generalno dobrih glumačkih ostvarenja TRUE GRIT se ne može smatrati bitnim Dukeovim ili Hathawayeovim vesternom.
Rimejk Braće Coen je naprosto bolji film, veštije je režiran, brižljivije je koncipiran, i njihovu osnovnu slabost pretvara u vrlinu. Naime, Braća Coen su verovatno bolji reditelji od većine reditelja sa kojima je radio Duke, ali su zato svui Dukeovi saigrači bili veći muškarci od njih. Zato je mudro priča ispričana iz vizure devojčice koju perfektno igra Hailee Steinfeld, pretendentkinja na mesto Natalie Portman posle njenog umirovljenja. Na svu sreću Hailee je okosnica filma i njen lik je dovoljno efektan, mada ne i uverljiv da drži film na okupu.
Dude koji izigrava Dukea je već problem iz prostog razloga što ovog puta Bridges ne dolazi dalje od persiflaže, manje ili više uspešnog kreveljenja koje nema previše smisla ukoliko prethodno nisi bio Duke. A Bridges je znamo igrao u BAD COMPANYju Roberta Bentona, filmu koji je uipravo želeo da bude anti-Duke manifest a posle je često igrao seljake a vrlo retko i prave kauboje, a i kad jeste, nisu to bili mitski revolveraši već pre dekonstrukcije nekih poput WILD BILL Walter Hilla.
U tom smislu Bridgesov Rooster se razlikuje od Dukeovog i po znakovitosti i po glumačkim sredstvima jer Duke u TRUE GRIT više igra slapstick a Bridges više growluje. Ali kombinacija sa Hailee omogućuje da nekako sve dođe na svoje mesto upravo zahvaljujući tradiciji old school pairinga dece i odraslih, i to ne u smislu Romana Polanskog već više kao u PAPER MOONu.
Matt Damon i Josh Brolin, čija je nova vestern uloga meni kao usamljenom fanu JONAH HEXa bila maltene i jedini motiv da se radujem TRU GRITu koliko god to dementno zvučalo, dobri su dodaci ovoj osovini čija je osnovna snaga zapravo u najmanje poznatom činiocu ove podele.
Kad je reč o stilu, Braća Coen su ovde vrlo pitoma, ali u pojedinim scenama se vidi zašto su klasa. Naprosto ima par scena sa takvim rediteljskim driblinzima da je odmah jasno kako je reč o majstorima. Međutim, u suštini stil je vrlo konvencionalan, ne bi se čak moglo reći ni da je reč o rekonstrukciji vestern stila snimanja.
U stvari, TRUE GRIT je vrlo specifičan film po tome što je vrlo suva rekonstrukcija žanra kojim se bavi, slično NO COUNTRY FOR OLD MEN gde Coeni izbegavaju ironiju u samom pristupu, humor proističe iz apsurdnosti situacija na suštinskom nivou i nije dodat, a svojvrsna arty dimenzija više leži u tome što oživljavaju mejnstrim nekog prošlog vremena koji više nije mejnstrim, nego iz nekih pretencioznih zahvata.
Ipak, meni je TRUE GRIT efektniji od NO COUNTRY FOR OLD MEN jer je brži, sa manje praznog hoda, ograničen je u digresijama, pa u tom smislu stoji i kao dosta komunikativan rad Coenovih na nivou celog opusa.
Ne možemo govoriti o skladnoj i zreloj celini kao u slučaju SERIOUS MANa. Ali ono što TRUE GRIT definitivno jeste možemo definisati kao solidnu mešavinu klasičnog, revizionističkog i pseudoistorijskog vesterna, u kojoj klasični u liku screwball devojčice odnosi prevagu.
TRUE GRIT je MONTEVIDEO za zemlju kojoj takav film zapravo i nije bio potreban. Zato će biti i drugačije doživljen od našeg.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment