KRAJ Alekseja Učicelja je jedan od najpotentnijih filmova koje sam pogledao u poslednje vreme. Ne bih mogao da kažem da je reč o skladnom delu koji savršeno funkcioniše u svim svojim aspektima, daleko od toga, ali sirova snaga ovog filma na nivou koncepta i realizacije čini da se nametne kao jedno izvanredno iskustvo.
KRAI u sebi sadrži sve moguće mane na koje će uputiti svaki troubleshooter upoznat sa ruskim filmom - da, ima digresija; da, ima patetike; da, ima mentalitetskih fora koje se teško prevode na univerzalno prihvatljiv filmski jezik; da, ima žanrovskih iskoraka i nekonzistentnosti. Međutim, svi ovi nedostaci prisutni su u onoj meri u kojoj stavljaju osmeh na lice gledaoca i podsećaju ga na sve simpatične idiosinkrazije ruskog filma.
Ono što je impresivno u ovom filmu je fizička manifestacija melodrame za koju se Učicelj opredelio. Dakle, ovo je priča o Rusima prognanim u Sibir, među kojima su ljudi iz baltički republika, ratni zarobljenici koje su nacisti zatočili a Staljin im nije verovao i razni drugi gubitnici koji egzistiraju na Kraju, na završetku sibirske pruge u jednom polu-slobodnom selu koje im je za nijansu prijatnije od gulaga.
Za razliku od onoga što bi na ovu temu napravili Amerikanci, Učicelj ni u jednom trenutku ne nudi likove koji se postavljaju u odnosu na svoju situaciju sa pozicije savremenih Zapadnjaka i akcentovanje zaista neopisivog jada, već uspeva da dočara psihologiju Rusa naviklih na represiju, Staljina, bedu i užas, i njihov potpuno drugačiji sistem vrednosti.
Pa ipak, kao što znamo, sovjetska i ruska kultura, pa čak i dizajn uvek više liče na američki pristup nego kontinentalno evropski tako i Učicelj ovde daje ruski pogled na hawksovsku mušku melodramu, naravno osavremenjenu i prilagođenu ruskim okolnostima. U smislu istraživanja jednog starovremskog pogleda na muževnost u kome se kao alfa mužjak uvek nameće fizički nadmoćni sociopata sa najambicioznijim planovima, s tim što kad je to John Wayne onda je reč o bajkovitom prikazu okolnosti dočim Učiceljev Vladimir Maškov operiše u manje stilizovanim okolnostima ali do kraja filma uspeva da nas ubedi kako je njegova patologija ipak najprihvatljivija.
Maškovljev lik ratnog heroja Ignata, traumatizovanog ratnog invalida za zabranom upravljanja lokomotivom koji već posle pet minuta filma prekrši tu zabranu, dolazi u zajednicu kao alfa-mužjak ne samo zahvaljujući svom swaggeru već i ratnim zaslugama koje zatečena ekipa mahom nema. On odmah dobija najbolju žensku koju bez mnogo diskusije naprosto preuzme ali ubrzo nastavlja dalje da se dokazuje tako što odlazi na napuštenu obalu na kojoj nalazi poludivlju mladu Nemicu i napuštenu lokomotivu. Kada posle wernerherzogovskog podviga doveze lokomotivu u Kraj, sa sve Nemicom, nastaje bizarni ljubavni trougao a nagomilani pretendenti na poziciju alfa-mužjaka kreću da mu rade o glavi.
Maškov igra Ignata mnogo više na liniji Jeremy Rennerovog Sgt. Jamesa iz HURT LOCKERa nego John Waynea, ali Učiceljeva režija je old school holivudski filmmaking sa enormnim production valueom kakav se ni u Holivudu danas ne bi sreo za priču ovog profila. Naprosto, u ovom filmu on je imao uslove kao da snima high concept akcioni film, a po tempu i načinu realizacije KRAJ i snimljen kao akcioni film u najboljem smislu te reči. To ne podrazumeva nasilje, već raskoš u kretanjima ljudi i vozila u kadru, sjajne setove i ubedljiv prikaz surove klime.
Učicelj insistira na fizičkoj manifestaciji melodrame, kako i među likovima tako i u njihovom tretmanu mašina, prostora, prirode. A produkcija koja je to realizovala je apsolutno na nivou.
Učicelj je reditelj koga, barem ja, znam kao poznatog i značajnog dokumentaristu poznog SSSRa značajnog po tome što je sin jednog značajnog reditelja, i koliko ja znam, odnosno koliko sam ja gledao, snimao je neke dosta bitne rokumentarce u poznom SSSRu. Ostale radove nisam gledao, i ovo je prvi njegov igrani film koji sam imao priliku da pogledam.
Gotovo da je neverovatno da je jedan dakle slabo poznat reditelj, ili barem slabo poznat u domenu igranog filma, snimi ovako ambiciozan i pre svega zreo film. Moram priznati da sam znajući njegove dosta dobre dokumentarne filmove o ruskim punk bendovima i ruskoj Ribljoj čorbi (DDT) slutio da bi on mogao biti zanimljiv ali posle KRAJA ću svakako potražiti i druge radove.
Pored Maškova, izvanredna je Anjorka Strechel, nemačka glumica koja igra izgubljenu nemačku devojku. Na ovoj kopiji koju sam gledao, doduše, njena uloga je malo poremećena time što je preko njenih replika na nemačkom brutalno prelepljen ruski nah ali evidentno je da je pružila vrlo efektnu ulogu.
David Holmes, velika zvezda iz devedesetih, danas značajan kompozitor filmske muzike uradio je skor koji je možda i najslabija tačka filma, ali njegovo ime samo potvrđuje ambicije ove produkcije.
KRAJ je pravi blokbaster o olovnim vrmenima, prikazanim kao dani staljinizma i razonode.
* * * 1/2 / * * * *
KRAI u sebi sadrži sve moguće mane na koje će uputiti svaki troubleshooter upoznat sa ruskim filmom - da, ima digresija; da, ima patetike; da, ima mentalitetskih fora koje se teško prevode na univerzalno prihvatljiv filmski jezik; da, ima žanrovskih iskoraka i nekonzistentnosti. Međutim, svi ovi nedostaci prisutni su u onoj meri u kojoj stavljaju osmeh na lice gledaoca i podsećaju ga na sve simpatične idiosinkrazije ruskog filma.
Ono što je impresivno u ovom filmu je fizička manifestacija melodrame za koju se Učicelj opredelio. Dakle, ovo je priča o Rusima prognanim u Sibir, među kojima su ljudi iz baltički republika, ratni zarobljenici koje su nacisti zatočili a Staljin im nije verovao i razni drugi gubitnici koji egzistiraju na Kraju, na završetku sibirske pruge u jednom polu-slobodnom selu koje im je za nijansu prijatnije od gulaga.
Za razliku od onoga što bi na ovu temu napravili Amerikanci, Učicelj ni u jednom trenutku ne nudi likove koji se postavljaju u odnosu na svoju situaciju sa pozicije savremenih Zapadnjaka i akcentovanje zaista neopisivog jada, već uspeva da dočara psihologiju Rusa naviklih na represiju, Staljina, bedu i užas, i njihov potpuno drugačiji sistem vrednosti.
Pa ipak, kao što znamo, sovjetska i ruska kultura, pa čak i dizajn uvek više liče na američki pristup nego kontinentalno evropski tako i Učicelj ovde daje ruski pogled na hawksovsku mušku melodramu, naravno osavremenjenu i prilagođenu ruskim okolnostima. U smislu istraživanja jednog starovremskog pogleda na muževnost u kome se kao alfa mužjak uvek nameće fizički nadmoćni sociopata sa najambicioznijim planovima, s tim što kad je to John Wayne onda je reč o bajkovitom prikazu okolnosti dočim Učiceljev Vladimir Maškov operiše u manje stilizovanim okolnostima ali do kraja filma uspeva da nas ubedi kako je njegova patologija ipak najprihvatljivija.
Maškovljev lik ratnog heroja Ignata, traumatizovanog ratnog invalida za zabranom upravljanja lokomotivom koji već posle pet minuta filma prekrši tu zabranu, dolazi u zajednicu kao alfa-mužjak ne samo zahvaljujući svom swaggeru već i ratnim zaslugama koje zatečena ekipa mahom nema. On odmah dobija najbolju žensku koju bez mnogo diskusije naprosto preuzme ali ubrzo nastavlja dalje da se dokazuje tako što odlazi na napuštenu obalu na kojoj nalazi poludivlju mladu Nemicu i napuštenu lokomotivu. Kada posle wernerherzogovskog podviga doveze lokomotivu u Kraj, sa sve Nemicom, nastaje bizarni ljubavni trougao a nagomilani pretendenti na poziciju alfa-mužjaka kreću da mu rade o glavi.
Maškov igra Ignata mnogo više na liniji Jeremy Rennerovog Sgt. Jamesa iz HURT LOCKERa nego John Waynea, ali Učiceljeva režija je old school holivudski filmmaking sa enormnim production valueom kakav se ni u Holivudu danas ne bi sreo za priču ovog profila. Naprosto, u ovom filmu on je imao uslove kao da snima high concept akcioni film, a po tempu i načinu realizacije KRAJ i snimljen kao akcioni film u najboljem smislu te reči. To ne podrazumeva nasilje, već raskoš u kretanjima ljudi i vozila u kadru, sjajne setove i ubedljiv prikaz surove klime.
Učicelj insistira na fizičkoj manifestaciji melodrame, kako i među likovima tako i u njihovom tretmanu mašina, prostora, prirode. A produkcija koja je to realizovala je apsolutno na nivou.
Učicelj je reditelj koga, barem ja, znam kao poznatog i značajnog dokumentaristu poznog SSSRa značajnog po tome što je sin jednog značajnog reditelja, i koliko ja znam, odnosno koliko sam ja gledao, snimao je neke dosta bitne rokumentarce u poznom SSSRu. Ostale radove nisam gledao, i ovo je prvi njegov igrani film koji sam imao priliku da pogledam.
Gotovo da je neverovatno da je jedan dakle slabo poznat reditelj, ili barem slabo poznat u domenu igranog filma, snimi ovako ambiciozan i pre svega zreo film. Moram priznati da sam znajući njegove dosta dobre dokumentarne filmove o ruskim punk bendovima i ruskoj Ribljoj čorbi (DDT) slutio da bi on mogao biti zanimljiv ali posle KRAJA ću svakako potražiti i druge radove.
Pored Maškova, izvanredna je Anjorka Strechel, nemačka glumica koja igra izgubljenu nemačku devojku. Na ovoj kopiji koju sam gledao, doduše, njena uloga je malo poremećena time što je preko njenih replika na nemačkom brutalno prelepljen ruski nah ali evidentno je da je pružila vrlo efektnu ulogu.
David Holmes, velika zvezda iz devedesetih, danas značajan kompozitor filmske muzike uradio je skor koji je možda i najslabija tačka filma, ali njegovo ime samo potvrđuje ambicije ove produkcije.
KRAJ je pravi blokbaster o olovnim vrmenima, prikazanim kao dani staljinizma i razonode.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment