Sa zakašnjenjem sam pogledao LET ME IN Matt Reevesa, "suvišni" romejk klasika Tomasa Alfredsona. Ne pamtim kada sam poslednji put imao takav slučaj interferencije izvornog filma i rimejka. Otud, ne mogu da kažem da sam LET ME IN zaista gledao, više sam ga procenjivao u jednom čudnom toku promišljanja Alfredsonovog originala. Samim tim, još je veća ironija što mi je u tom stanju subjektivne "negledljivosti" rimejk ostavio sjajan utisak i čak se nametnuo kao jedan od uspelijih američkih horora poslednjih decenija. Ne mogu da kažem da mi je žao Reevesa što je snimio film sa ovakvim opterećenjem jer ima sasvim dovoljno gledalaca koji nisu gledali Šveđanina, ali ako uzmemo u obzir kakve je sve budalaštine prigrlila "žanrovska" zajednica, LET ME IN ostavlja utisak filma koji je zaslužio još veću pažnju.
Alfredosonov film je bio snažan i unikatan u domenu atmosfere, švedskog miljea, atipičnog ritma i Reeves to uspeva da nadoknadi svojim izdanjima tih postupaka - film ima vrlo indie ritam izlaganja priče i odnosa među likovima, smešten je u Los Alamos zimi - jedno atipično mesto u atipično doba a atmosfera izolovanosti je data kroz Reevesovu delimično već pfofilisanu vizuru. Kao što je doveo do paroksizma u svom debilu CLOVERFIELD, Reeves ovde pravilno koristi svoj rediteljski pečat izmeštanja akcije u off-prostor i izbora da kamera ne prati akciju već da je estetizuje kroz svoju statičnost. Dok je u CLOVERFIELDu to bio problem, u LET ME IN je adut. Alfredosonov elegantni stil je zamenjen Reevesov visokoestetizovanom "sirovošću". U zavisnosti od ukusa gledaoca razlikovaće se i vrednovanje ovih postupaka. Pro se mene tiče, oba imaju svoje kvalitete i lepo je što je roman John Ajvide Lindquista dobio dve pre svega dobro osmišljene ekranizacije.
Ono što je osnovna razlika između prve i druge eksranizacije jeste odnos prema samoj priči. Alfredsonovu evropsku mistifikaciju zamenjuje američka konkretizacija koja je neizbežna i u indie postupku. Međutim, rpiča je dovoljno jaka da ništa ne gubi ni kada se konkretizuju konflikti, a reklo bi se da od mogućih čitanja Alfredosonove ekranizacije (roman nisam čitao) Reeves nudi jedno sasvim skrupulozno.
Sam hladnoratovski setting koji je meni ostao nejasan kod Alfredsona, ovde ima pojačan okvir kako kroz smeštanje priče u Los Alamos, tako i sa muzičkim detaljima i Reaganovim govorom, no Reeves ne odlazi previše u poigravanje epohom, a u političkom smislu kroz Reaganov govor o Zlu svakako nudi još znakovitiju političku dimenziju epohe, mada nisam siguran da mi je ovo poigravanje politikom do kraja jasno, jer devojčica nij takva postala u Los Alamosu već se kao takva doselila tu. Hm.
Kada bi svaki rimejk u ovoj meri transformisao evropski izvornik /ako ne računamo kada američčki film preuzme ideju stranog repertoarskog filma i po pravilu je pobolša) onda bi i stra od takvih projekata bio manji. Iako se besmisao sam po sebi ne bi uklonio.
Ipak, imajući u vidu vrlo jasan indie profil LET ME INa, ovde je više reč o transplantaciji nego o pukom rimejku. I što je još važnije o signalu da je Matt Reeves reditelj na kog treba računati.
* * * 1/2 / * * * *
Alfredosonov film je bio snažan i unikatan u domenu atmosfere, švedskog miljea, atipičnog ritma i Reeves to uspeva da nadoknadi svojim izdanjima tih postupaka - film ima vrlo indie ritam izlaganja priče i odnosa među likovima, smešten je u Los Alamos zimi - jedno atipično mesto u atipično doba a atmosfera izolovanosti je data kroz Reevesovu delimično već pfofilisanu vizuru. Kao što je doveo do paroksizma u svom debilu CLOVERFIELD, Reeves ovde pravilno koristi svoj rediteljski pečat izmeštanja akcije u off-prostor i izbora da kamera ne prati akciju već da je estetizuje kroz svoju statičnost. Dok je u CLOVERFIELDu to bio problem, u LET ME IN je adut. Alfredosonov elegantni stil je zamenjen Reevesov visokoestetizovanom "sirovošću". U zavisnosti od ukusa gledaoca razlikovaće se i vrednovanje ovih postupaka. Pro se mene tiče, oba imaju svoje kvalitete i lepo je što je roman John Ajvide Lindquista dobio dve pre svega dobro osmišljene ekranizacije.
Ono što je osnovna razlika između prve i druge eksranizacije jeste odnos prema samoj priči. Alfredsonovu evropsku mistifikaciju zamenjuje američka konkretizacija koja je neizbežna i u indie postupku. Međutim, rpiča je dovoljno jaka da ništa ne gubi ni kada se konkretizuju konflikti, a reklo bi se da od mogućih čitanja Alfredosonove ekranizacije (roman nisam čitao) Reeves nudi jedno sasvim skrupulozno.
Sam hladnoratovski setting koji je meni ostao nejasan kod Alfredsona, ovde ima pojačan okvir kako kroz smeštanje priče u Los Alamos, tako i sa muzičkim detaljima i Reaganovim govorom, no Reeves ne odlazi previše u poigravanje epohom, a u političkom smislu kroz Reaganov govor o Zlu svakako nudi još znakovitiju političku dimenziju epohe, mada nisam siguran da mi je ovo poigravanje politikom do kraja jasno, jer devojčica nij takva postala u Los Alamosu već se kao takva doselila tu. Hm.
Kada bi svaki rimejk u ovoj meri transformisao evropski izvornik /ako ne računamo kada američčki film preuzme ideju stranog repertoarskog filma i po pravilu je pobolša) onda bi i stra od takvih projekata bio manji. Iako se besmisao sam po sebi ne bi uklonio.
Ipak, imajući u vidu vrlo jasan indie profil LET ME INa, ovde je više reč o transplantaciji nego o pukom rimejku. I što je još važnije o signalu da je Matt Reeves reditelj na kog treba računati.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment