Pošto u vreme kad sam ga gledao još nije bilo Crippled Cornera, a posle reprize, evo prilike da se podsetim na THE GAME OF THEIR LIVES Daniela Gordena, čuiveni dokumentarac o još čuvenijem nastupu Severne Koreje na Svetskom prvenstvu 1966. u Engleskoj.
THE GAME OF THEIR LIVES je sada baš lepo lega, prvo jer je nedavno kod nas izašao MONTEVIDEO a zatim i zato što su ove godine na Svetskom prvenstu u Južnoj Africi, Korejanci igrali protiv Portugalaca. I opet je to bila jedna upečatljiva utakmica u kojoj su Portugalci potvrdili kao kompleksaši i iživljavali se nad slabijim protivnikom kad već nisu mogli nad bilo kim jačim.
Doduše, ponovo je bila slična situacija u sportskom smislu, ponovo je Portugalija bila predvođenim jednim velemajstorom kao onomad Eusebiom, i ponovo je taj jedan napravio potez vredan pažnje.
Ono što mi je bila najveća mana filma kada sam ga prvi put gledao, na drugo gledanje mi se nametnula kao vrlina, a to je odsustvo zadiranja u mračnu stranu sudbine ovog tima, odnosno veće potenciranje toga koliko se njihova sudbina mnogo razlikovala od sudbine njihovih kolega i vršnjaka sa Zapada. Naime, kada se pogleda njihov život danas, čak i snimljen pod patronatom severnokorejske države, vrhunac privilegije su stanovi u novogradnji (koja doduše zanimljivo izgleda kao i ceo taj "reprezentativni" deo Pjongjanga, verovatno kao jedan iod benefita počinjanja od nule) i gotovo bizarni trenerski poslovi u fabričkim timovima i sl. Za razliku od prvog gledanja, ovog puta mi se činilo kako se negde već i iz ovih šturih detalja mogu nazirati njihove sudbine, dok sam prilikom prvog gledanja mislio kako bi to ipak trebalo potkrepiti nekim konkretnim podacima. Međutim, ovog puta mi je njihova scena kolektivnog kukanja na Kim Il Sungovom spomeniku pored ponovljenog utiska žestoke perverzije negde pružila i taj utisak "strašnih stvari koje su efektnije kadfa se same zamisle".
Premda, ruku na srce, moguće je da je i moja sposobnost da zamislim proistekla iz intenzivnijeg proučavanja Severne Koreje u međuvremenu.
Ono što je međutim nesporno to je Daniel Gordonov rediteljski postupak, u kome je on vrla jasno, godarovski koncipirao svoj dokumenrtarni film kao igrani, sa suštinskom tezom o povratku igri, o tome kako je lopta na kraju svega ipak okrugla i da status majstora i nadmoćnog protivnika ne garantuje trofeje u šta nas je pre šest godina uverila Grčka na Evropskom prvenstvu.
Isto tako, sami prizori Severne Koreje su izuzetno filmični, cela atmosfera tog kraja je krajnje perverzna i ovo je jedan od retkih dokuemntzarnih filmova koji ne govori o prirodnim fenomenima koji ima vrlo specifičnu atmosferu uprkos svom urbanom settingu a naročitu vizuelnu vrednost nose i lepo izrađeni arhivski snimci.
Otud mi se sada GAME dopao čak i više nego na prvo gledanje.
* * * 1/2 / * * * *
THE GAME OF THEIR LIVES je sada baš lepo lega, prvo jer je nedavno kod nas izašao MONTEVIDEO a zatim i zato što su ove godine na Svetskom prvenstu u Južnoj Africi, Korejanci igrali protiv Portugalaca. I opet je to bila jedna upečatljiva utakmica u kojoj su Portugalci potvrdili kao kompleksaši i iživljavali se nad slabijim protivnikom kad već nisu mogli nad bilo kim jačim.
Doduše, ponovo je bila slična situacija u sportskom smislu, ponovo je Portugalija bila predvođenim jednim velemajstorom kao onomad Eusebiom, i ponovo je taj jedan napravio potez vredan pažnje.
Ono što mi je bila najveća mana filma kada sam ga prvi put gledao, na drugo gledanje mi se nametnula kao vrlina, a to je odsustvo zadiranja u mračnu stranu sudbine ovog tima, odnosno veće potenciranje toga koliko se njihova sudbina mnogo razlikovala od sudbine njihovih kolega i vršnjaka sa Zapada. Naime, kada se pogleda njihov život danas, čak i snimljen pod patronatom severnokorejske države, vrhunac privilegije su stanovi u novogradnji (koja doduše zanimljivo izgleda kao i ceo taj "reprezentativni" deo Pjongjanga, verovatno kao jedan iod benefita počinjanja od nule) i gotovo bizarni trenerski poslovi u fabričkim timovima i sl. Za razliku od prvog gledanja, ovog puta mi se činilo kako se negde već i iz ovih šturih detalja mogu nazirati njihove sudbine, dok sam prilikom prvog gledanja mislio kako bi to ipak trebalo potkrepiti nekim konkretnim podacima. Međutim, ovog puta mi je njihova scena kolektivnog kukanja na Kim Il Sungovom spomeniku pored ponovljenog utiska žestoke perverzije negde pružila i taj utisak "strašnih stvari koje su efektnije kadfa se same zamisle".
Premda, ruku na srce, moguće je da je i moja sposobnost da zamislim proistekla iz intenzivnijeg proučavanja Severne Koreje u međuvremenu.
Ono što je međutim nesporno to je Daniel Gordonov rediteljski postupak, u kome je on vrla jasno, godarovski koncipirao svoj dokumenrtarni film kao igrani, sa suštinskom tezom o povratku igri, o tome kako je lopta na kraju svega ipak okrugla i da status majstora i nadmoćnog protivnika ne garantuje trofeje u šta nas je pre šest godina uverila Grčka na Evropskom prvenstvu.
Isto tako, sami prizori Severne Koreje su izuzetno filmični, cela atmosfera tog kraja je krajnje perverzna i ovo je jedan od retkih dokuemntzarnih filmova koji ne govori o prirodnim fenomenima koji ima vrlo specifičnu atmosferu uprkos svom urbanom settingu a naročitu vizuelnu vrednost nose i lepo izrađeni arhivski snimci.
Otud mi se sada GAME dopao čak i više nego na prvo gledanje.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment