ADRIFT

ADRIFT Baltasara Kormakura snimljen je po istinitoj priči koja je zanimljiva kao kuriozitet ali kada se gleda kao film, izgleda kao medikritetska varijacija na čitav niz survival trilera koji su se pojavili u proteklih desetak godina. Čak i ono što je inovacija u ovom slučaju, odnosno što ga čini jedinstvenim viđeno je kao efekatn detalj u jednom od najpoznatijih survival trilera naše epohe.

Otud, ADRIFT čak i tamo gde misli da nudi veliku inovaciju apravo ne nudi ništa novo, i deluje maltene banalno, vukući nenamerno i u pravcu treša.

Kormakur je na ovom filmu skupio više nego kredibilnu ekipu saradnika, pre svih velikog direktora fotografije Roberta Richardsona koji je sve ovo snimio efektno ali bez nekog velemajstorskog pečata koji krasi njegove najimpresivnije saradnje sa Scorseseom, Stoneom ili Tarantinom. ADRIFT pomalo svedoči o tome da se Richardsonov notorno izbirljiv pristup karijeri pomalo već ofucao.

S druge strane, Shailene Woodley je verovatno želela da dobije survival triler koji će njoj biti showcase, u tradiciji koju je počeo Tom Hanks pa sve do danas, ali ADRIFT prosto nije dovoljno zanimljiv i upečatljiv film da bi ona mogla glumački da ga kapitalizuje. Stoga, ona je ovde napravila film posvećen sebi, sa sobom u centru pažnje ali deluje da nekog dalekosežnog efekta sve ovo neće imati. Ako Woodleyevu uporedimo sa Jennifer Lawrence, onda je ovo svakako manje hrabar koncept za star vehicle od njenih, ali u tom pogledu je i manje rizičan kada ne pogodi u potpunosti.

ADRIFT je zakasneo film. Stoga, ako bi naišao na gledaoca koji nikada nije gledao moderne survival trilere mogao bi steći određene simpatije. 

* * / * * * *