ARMOMURHAAJA Teemu Nikkija je zanimljiv finski crnohumorni triler o seoskom automehaničaru koji jeftinije od lokalne veterinarske stanice eutanazira životinje, mahom kućne ljubimce. Problemi sa njim nastaju zbog toga što se u njeovom pozivu prepoznaju određene psihičke tegobe koje ga navele da postane eutanazator u čitavom procesu pristupa sa određenom filozofijom i pokušajem da proceni i razume patnju životinje.
Kada jednog dana proceni kako jedan pas koji pripada lokalnom ekstremnom desničaru ne treba da bude eutanaziran, upada u nevolje jer se ovaj svojim prijateljima pohvalio da je sam presudio ljupkoj životinji. Taman kada je na putu da sredi život i pronađe podjednako uvrnutu životnu saputnicu koji zanimaju erotska asfiksijacija ali i eutanaziranje ljudi, on mora da se bori za život protiv pobesnelih lokalnih đilkoša.
Nikkijev film je atmosferičan i uprkos tome što na nivou sinopsisa nosi dosta exploitation atmosfere zapravo je više arty no ne izbegava sirovost karakterističnu 70s exploitationu ali i savremenom art houseu. U svakom slučaju koketira sa oba ova usmerenja s tim što mi se čini da je sigurniji upravo na art house terenu, kao mali nevaljali arty triler.
Fotografija Sari Aaltonena doprinosi atmosferičnosti i ubedljivosti a celokupan produkcioni dizajn je besprekoran, uverljiv a opet "povišen" taman na onaj način kako treba ovoj vrsti priče.
Teemu Nikki nije loše prošao sa ovim filmom na festivalima. Osvojio je nekoliko bitnih nagrada u Tokiju.
* * * / * * * *
Kada jednog dana proceni kako jedan pas koji pripada lokalnom ekstremnom desničaru ne treba da bude eutanaziran, upada u nevolje jer se ovaj svojim prijateljima pohvalio da je sam presudio ljupkoj životinji. Taman kada je na putu da sredi život i pronađe podjednako uvrnutu životnu saputnicu koji zanimaju erotska asfiksijacija ali i eutanaziranje ljudi, on mora da se bori za život protiv pobesnelih lokalnih đilkoša.
Nikkijev film je atmosferičan i uprkos tome što na nivou sinopsisa nosi dosta exploitation atmosfere zapravo je više arty no ne izbegava sirovost karakterističnu 70s exploitationu ali i savremenom art houseu. U svakom slučaju koketira sa oba ova usmerenja s tim što mi se čini da je sigurniji upravo na art house terenu, kao mali nevaljali arty triler.
Fotografija Sari Aaltonena doprinosi atmosferičnosti i ubedljivosti a celokupan produkcioni dizajn je besprekoran, uverljiv a opet "povišen" taman na onaj način kako treba ovoj vrsti priče.
Teemu Nikki nije loše prošao sa ovim filmom na festivalima. Osvojio je nekoliko bitnih nagrada u Tokiju.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment