POWER OF GRAYSKULL: THE DEFINITIVE HISTORY OF HE-MAN AND THE MASTERS OF THE UNIVERSE Randalla Lobba i Roberta McCalluma, zanimljiv je na mnogo dubljem nivou od pukog istraživanja jednog fenomena koji je bio vrlo bitan za moju generaciju. Štaviše, mogu reći da mi je kao nekome ko je jako voleo Masterse, ponajmanje bila zanimljiva ta vrlo zanimljiva istorijska dimenzija ovog filma koja je inače besprekorno pripremljena i izložena. Naime, iza priče o istorijatu Mattelove linije igračaka iz koje je proizašla ozbiljna multimedijalna franšiza, dobijamo jednu od onih paradigmatičnih postavki gde "mali događaj" prikazuje velike tokove.
Mastersi su bili industrija od milijardu dolara, ali zapravo oni su pored pop kulturnog fenomena po mnogo čemu bili vododelnica u domenu medijske reprezentacije igračaka, upliva medija u njihovu promociju, načina na koji su psiholozi i pedagozi uticali na razvoj određenih narativa, i naravno u tom neverovatnom preplitanju softvera i hardvera, petparačkih sadržaja, infantilnosti, kapitala i ozbiljnih intelektualnih kapaciteta koji su bili dostupni velikim korporacijama.
Danas su filmovi po igračkama uobičajena stvar, ali u vreme kada su nastali Mastersi, stvari su išle obrnutim tokom. Isto tako, ovde su vrhunski kreativci poput J. Michaela Straczynskog dolazili u opticaj tek onda kada su osnovne ideje postavili neki inženjeri i dizajneri sa limitiranom maštom, slično kao danas kad oskarovci lome glavu kako da ekranizuju stripove koji nisu mišljeni kao visoka umetnost.
U jedan bitan narativ mog detinjstva bili su uključeni ljudi od polu-morona do genija, i svi oni zajedno su istovremeno smišljali kako da uzmu pare od dece, odnosno roditelja pritisnutih dečjim željama, ali i da ne budu previše pogođeni pritiscima raznih watchdogova koji su u to vreme postajali vrlo moćni.
Stoga su Mastersi zbilja spoj slučajnosti, spontane inspiracije, brojnih anketa i istraživanja, igre slučaja da je CONAN THE BARBARIAN ispao R-rated film itd. Međutim, isto tako, ovaj film je na neki način i prikaz potrošnosti tog mitosa, odnosno objašnjenje zašto oni uprkos arhetipskim i mitskim obrascima, nikada nisu postali esencijalne lutke kao što su recimo Barbike, da u ovom kontekstu ne pominjemo klasike druge vrste igranja, kao što su Lego kockice.
POWER OF GRAYSKULL je u produkcionom smislu eksluzivno realizovan. Sadrži sve ključne video materijale, poput inserata iz Goddardovog filma ili animirane serije, ima zaista sve ključne sagovornike, i nudi ubedljivu usmenu istoriju, istovremeno pitko, zanimljivo, hronološki i precizno. Ja volim tu vrstu dokumentarnih filmova iz kojih zainteresovani ljudi mogu nešto da nauče.
Otud ona velika priča o kojoj sam govorio proističe više iz mog čitanja ovog filma, ali ne i iz učitavanja, što mislim da je jako bitno. Na neki način, možemo reći da je sam nastanak Mastersa po mnogo čemu bio sličan igranju jer je prosto baziran na čitavom nizu spojeva koji su po svom bezobrazluku, snalažljivosti i nesputanosti često krajnje detinjasti. Otud taj detinjasti anything goes pristup možda i jeste zaslužan za tako snažnu ali kratkotrajnu vezu između dece i ove priče.
* * * 1/2 / * * * *
Mastersi su bili industrija od milijardu dolara, ali zapravo oni su pored pop kulturnog fenomena po mnogo čemu bili vododelnica u domenu medijske reprezentacije igračaka, upliva medija u njihovu promociju, načina na koji su psiholozi i pedagozi uticali na razvoj određenih narativa, i naravno u tom neverovatnom preplitanju softvera i hardvera, petparačkih sadržaja, infantilnosti, kapitala i ozbiljnih intelektualnih kapaciteta koji su bili dostupni velikim korporacijama.
Danas su filmovi po igračkama uobičajena stvar, ali u vreme kada su nastali Mastersi, stvari su išle obrnutim tokom. Isto tako, ovde su vrhunski kreativci poput J. Michaela Straczynskog dolazili u opticaj tek onda kada su osnovne ideje postavili neki inženjeri i dizajneri sa limitiranom maštom, slično kao danas kad oskarovci lome glavu kako da ekranizuju stripove koji nisu mišljeni kao visoka umetnost.
U jedan bitan narativ mog detinjstva bili su uključeni ljudi od polu-morona do genija, i svi oni zajedno su istovremeno smišljali kako da uzmu pare od dece, odnosno roditelja pritisnutih dečjim željama, ali i da ne budu previše pogođeni pritiscima raznih watchdogova koji su u to vreme postajali vrlo moćni.
Stoga su Mastersi zbilja spoj slučajnosti, spontane inspiracije, brojnih anketa i istraživanja, igre slučaja da je CONAN THE BARBARIAN ispao R-rated film itd. Međutim, isto tako, ovaj film je na neki način i prikaz potrošnosti tog mitosa, odnosno objašnjenje zašto oni uprkos arhetipskim i mitskim obrascima, nikada nisu postali esencijalne lutke kao što su recimo Barbike, da u ovom kontekstu ne pominjemo klasike druge vrste igranja, kao što su Lego kockice.
POWER OF GRAYSKULL je u produkcionom smislu eksluzivno realizovan. Sadrži sve ključne video materijale, poput inserata iz Goddardovog filma ili animirane serije, ima zaista sve ključne sagovornike, i nudi ubedljivu usmenu istoriju, istovremeno pitko, zanimljivo, hronološki i precizno. Ja volim tu vrstu dokumentarnih filmova iz kojih zainteresovani ljudi mogu nešto da nauče.
Otud ona velika priča o kojoj sam govorio proističe više iz mog čitanja ovog filma, ali ne i iz učitavanja, što mislim da je jako bitno. Na neki način, možemo reći da je sam nastanak Mastersa po mnogo čemu bio sličan igranju jer je prosto baziran na čitavom nizu spojeva koji su po svom bezobrazluku, snalažljivosti i nesputanosti često krajnje detinjasti. Otud taj detinjasti anything goes pristup možda i jeste zaslužan za tako snažnu ali kratkotrajnu vezu između dece i ove priče.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment