Pogledao sam RESIDENT EVIL:EXTINCTION Russell Mulcahyja, courtesy of Kunac.
Mulcahy se vratio with a vengeance i potpisao jedan zaista odličan zombie akcijaš. Meni kao što je poznato Paul Anderson uopšte nije mrzak i raniji RESIDENT EVILi su mi bili zaista jako dobri. S druge strane, Mulcahy je zaista briljantan reditelj i začetnik određenih tendencija koje su mi među najdražim u savremenom filmu, i njegovo odsustvo sa velikog ekrana i getoiziranje u raznim vrstama maloekranskih projekata koincidiralo je sa krizom tendencija koje je on započeo.
Njegov povratak u bioskop isto tako vraća nadu da estetizovani hiperkinetički akcijaš iz osamdesetih ima šansu da se javlja u raznim oblicima i u sadašnje vreme. Pa makar bio ponižen i sveden na drugi sequel hit filma pravljenog po igrici.
Ono što je Mulcahy u ovom odličnom i ambicioznom filmu pokazao jeste da ono što ume da pruži i dalje korespondira sa vrhunskim standardima repertoarskog filma. Mulcahy još uvek ume da napravi energičan obračun, i dobar scare i da kadriranjem odlično izmistifikuje svaku banalnu stvar na koju ga scenario navede.
Sam Andersonov scenario bi se mogao definisati kao ROAD WARRIOR u okolnostima zombi apokalipse iz RESIDENT EVIL. scenario koji Anderson potpisuje je vrlo jasan, ekonomičan, likovi su dati spartanski, taman koliko treba, i u sebi sadrži sve one rudimentarne kako mehaničke tako i značenjske elemente koje sa sobom treba da nosi jedan dostojasntven B-film.
I upravo rečnik RESIDENT EVILa kao B-filma je meni najzanimljiviji. Naime, čini mi se da savremeni B-film sebi može da dopusti avangardnost bez presedana. Nije EXTINCTION jedini film koji kada pogledaš gotovo da ne možeš da veruješ koliko je savremeni gledalac uznapredovao i šta sve možeš da mu opušteno plasiraš kao najjednostavniju datost.
Naravno, RESIDENT EVIL se dešava u izgrađenoj mitologiji, ali je potpuno moguće da ga neko gleda i po prvi put i čini mi se da bi gledaocu mogao da bude jasan. osnovne pripovedačke matrice kojima se Anderson služi su krajnje jednostavne i rudimentarne. EXTICTION je priča o opstanku i film putovanja smešten u okolnosti ponovo Podivljalog Zapada. I to je negde sasvim jasno. Međutim, na sporednim kolosecima se dešavaju razna ludila koja pokazuju koliko nam je pulp ušao u hromozome. EXTINCTION je film u kome se casual koristi kloniranje kao najobičnija, rutinska medicinska aktivnost i od toga se ne pravi nikakav big deal niti se išta objašnjava, Anderson zna i ne greši da je savremenom gledaocu kloniranje najnormalnija stvar; virtuelna realnost i sticanje natprirodnih moći na tragu MATRIXa su takođe potpuno uobičajene stvari, i adresuju se samo kada neko od junaka hoće da pokaže nelagodu što je ovaj drugi opremljen tim sposbnostima; mrtvi ustaju i zaražavaju žive kad ih ujedu, o tome kao apsolviranom rešenju da ne pričamo...
Isto tako na rediteljskom planu vidimo gomilu stvari koje su nekada bile avangarda a sada su rutinska stvar. Mislim da ovakva lakoća izlaganja raznih pulp koncepcija pokazuje da je film sazreo za radikalna pripovedačka i vizuelna rešenja jer je mnogo šta što je do juče delovalo nezamislivo, sada postalo potpuno očekivano. EXTINCTION bi 1997. godine bio potpuno avangardni akcijaš. Danas je on već tretiran kao disposable stvar koja se bavi već masovno eksploatisanim stvarima.
Znam da i sama ova priča deluje redundantno, međutim nije pošto ako bi se vratili samo deset godina unazad, pre BLADEa i MATRIXa, videli bi da oavkve stvari ne bi mogle ovako lagano da se plasiraju.
U tom smislu, ukoliko je sve ovo uticaj igre, mislim da će u sledećem talasu osvežavanja kinematografije ključna tačka biti strip. I da je sada vreme za ekranizaciju nekog ko nudi jako radikalne dramaturške koncepte. Kad kažem dramaturške koncepte ne mislim na neke fundamente funkcionisanja priče na planu razvoja karaktera i pripovedanja, već više mislim na priče koje su ranije delovale predinamično i prekompleksno da bi se razumele na filmu.
Kada se pogleda šta se u okolnostima filma kao što je EXTINCTION tretira kao jednostavna usputnaa stvar, vidimo da su perspektive ogromne.
Kad je reć o glumačkoj podeli Milla i Ali su zaista super, pravi dvoglavi napad, i uopšte nisam nespokojan pred najavama da bi Ali mogla da zameni Millu u sledećim nastavcima. Ipak, budimo realni, EXTINCTION je ipak i dalje Millin film o čemu svedoči i to da se film završava otkrivanjem armije njenih klonova tako da Ali u ovom delu još uvek nije fetišizovana u punoj meri ali ima sve predispozicije za finu fetišizaciju.
* * * / * * * *
Mulcahy se vratio with a vengeance i potpisao jedan zaista odličan zombie akcijaš. Meni kao što je poznato Paul Anderson uopšte nije mrzak i raniji RESIDENT EVILi su mi bili zaista jako dobri. S druge strane, Mulcahy je zaista briljantan reditelj i začetnik određenih tendencija koje su mi među najdražim u savremenom filmu, i njegovo odsustvo sa velikog ekrana i getoiziranje u raznim vrstama maloekranskih projekata koincidiralo je sa krizom tendencija koje je on započeo.
Njegov povratak u bioskop isto tako vraća nadu da estetizovani hiperkinetički akcijaš iz osamdesetih ima šansu da se javlja u raznim oblicima i u sadašnje vreme. Pa makar bio ponižen i sveden na drugi sequel hit filma pravljenog po igrici.
Ono što je Mulcahy u ovom odličnom i ambicioznom filmu pokazao jeste da ono što ume da pruži i dalje korespondira sa vrhunskim standardima repertoarskog filma. Mulcahy još uvek ume da napravi energičan obračun, i dobar scare i da kadriranjem odlično izmistifikuje svaku banalnu stvar na koju ga scenario navede.
Sam Andersonov scenario bi se mogao definisati kao ROAD WARRIOR u okolnostima zombi apokalipse iz RESIDENT EVIL. scenario koji Anderson potpisuje je vrlo jasan, ekonomičan, likovi su dati spartanski, taman koliko treba, i u sebi sadrži sve one rudimentarne kako mehaničke tako i značenjske elemente koje sa sobom treba da nosi jedan dostojasntven B-film.
I upravo rečnik RESIDENT EVILa kao B-filma je meni najzanimljiviji. Naime, čini mi se da savremeni B-film sebi može da dopusti avangardnost bez presedana. Nije EXTINCTION jedini film koji kada pogledaš gotovo da ne možeš da veruješ koliko je savremeni gledalac uznapredovao i šta sve možeš da mu opušteno plasiraš kao najjednostavniju datost.
Naravno, RESIDENT EVIL se dešava u izgrađenoj mitologiji, ali je potpuno moguće da ga neko gleda i po prvi put i čini mi se da bi gledaocu mogao da bude jasan. osnovne pripovedačke matrice kojima se Anderson služi su krajnje jednostavne i rudimentarne. EXTICTION je priča o opstanku i film putovanja smešten u okolnosti ponovo Podivljalog Zapada. I to je negde sasvim jasno. Međutim, na sporednim kolosecima se dešavaju razna ludila koja pokazuju koliko nam je pulp ušao u hromozome. EXTINCTION je film u kome se casual koristi kloniranje kao najobičnija, rutinska medicinska aktivnost i od toga se ne pravi nikakav big deal niti se išta objašnjava, Anderson zna i ne greši da je savremenom gledaocu kloniranje najnormalnija stvar; virtuelna realnost i sticanje natprirodnih moći na tragu MATRIXa su takođe potpuno uobičajene stvari, i adresuju se samo kada neko od junaka hoće da pokaže nelagodu što je ovaj drugi opremljen tim sposbnostima; mrtvi ustaju i zaražavaju žive kad ih ujedu, o tome kao apsolviranom rešenju da ne pričamo...
Isto tako na rediteljskom planu vidimo gomilu stvari koje su nekada bile avangarda a sada su rutinska stvar. Mislim da ovakva lakoća izlaganja raznih pulp koncepcija pokazuje da je film sazreo za radikalna pripovedačka i vizuelna rešenja jer je mnogo šta što je do juče delovalo nezamislivo, sada postalo potpuno očekivano. EXTINCTION bi 1997. godine bio potpuno avangardni akcijaš. Danas je on već tretiran kao disposable stvar koja se bavi već masovno eksploatisanim stvarima.
Znam da i sama ova priča deluje redundantno, međutim nije pošto ako bi se vratili samo deset godina unazad, pre BLADEa i MATRIXa, videli bi da oavkve stvari ne bi mogle ovako lagano da se plasiraju.
U tom smislu, ukoliko je sve ovo uticaj igre, mislim da će u sledećem talasu osvežavanja kinematografije ključna tačka biti strip. I da je sada vreme za ekranizaciju nekog ko nudi jako radikalne dramaturške koncepte. Kad kažem dramaturške koncepte ne mislim na neke fundamente funkcionisanja priče na planu razvoja karaktera i pripovedanja, već više mislim na priče koje su ranije delovale predinamično i prekompleksno da bi se razumele na filmu.
Kada se pogleda šta se u okolnostima filma kao što je EXTINCTION tretira kao jednostavna usputnaa stvar, vidimo da su perspektive ogromne.
Kad je reć o glumačkoj podeli Milla i Ali su zaista super, pravi dvoglavi napad, i uopšte nisam nespokojan pred najavama da bi Ali mogla da zameni Millu u sledećim nastavcima. Ipak, budimo realni, EXTINCTION je ipak i dalje Millin film o čemu svedoči i to da se film završava otkrivanjem armije njenih klonova tako da Ali u ovom delu još uvek nije fetišizovana u punoj meri ali ima sve predispozicije za finu fetišizaciju.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment