Pogledao sam HITMAN Xaviera Gensa.
Što zbog pozitivnog iskustva sa BEOWULFom, što zbog Trippovoe preporuke, što zbog Skip Woodsa, pa konačno i zbog Xaviera Gensa o kome čujemo toliko toga lepog i "hosteličnog", odlučio sam da pogledam HITMANa na otvaranju, u punoj sali u Tuckwoodu, što je užasno bitno za gledanje akcionog filma koji ima potpuno drugačiji odjek u praznoj sali.
Nažalost neko kolektivno iskustvo, kao što je recimo bilo na DIE HARD 4.0 je izostalo, pre svega zato što je veći deo ekipe iskoristio film da date movie, no HITMAN je isporučio dosta jako zanimljivih stvari.
Naime, HITMAN bi se olako mogao otpisati kao generic hitman akcijaš, što u svojoj dubokoj suštini i jeste, ali po određenim konceptualnim rešenjima spada u red generic akcijaša iz nekih boljih dana, iz dana u kojima su takve stvari pakovali momci poput Joela Silvera a to su ljudi koji su umeli da iz B-filma napraavo pravo umetničko remek-delo.
Otud film radi Xavier Gens, tip koji je radio torture porn horor, dakle svakako ne neko ko je neki budala hipster, i po tome se znatno razlikuje od ekipe koju Francuzi sada eksportuju u Holivud. Što je najvažnije, u rediteljskom postupku se oseća da je Gens teškaš. Meci pogađaju telo i kada ga pogode rasipa se neobično mnogo krvi. Tuče u filmu su neobično šibadžijske a svaki fancy move boli pošto likovi zaista interaguju, kako među sobom, dakle kad se tuku-udarci bole, odnosno kada ih neko baci, oni padaju i udare se od nameštaj, zidove i sl. ne odleću u neki apstraktan prostor. Tuče u Gensovom filmu su iscrpljujuče, traju dugo i nose u sebi jednu finu atmosferu obračuna koji nekako mora da se završi ali u pojedinim trenucima dobija neke nepredviđene komplikacije što daje posebnu energiju dešavanju. Na prvu loptu bi se moglo reći da taj pristup tuči ima veze sa Bourneom, i verovatno ima u incepciji, s tim što je sama egzekucija bliža svemu onome što se pričalo o CASINO ROYALE a da zapravo nije baš i postignuto u filmu.
Pucnjave su takođe vrlo mišićave, meci zaista momački razvaljuju kako tela i krvne sudove tako i scenografiju i mislim da Gens obraća posebnu pažnju na te detalje. Sama koreografija pucnjava je strejtaška, i prilično old school, i Gens drži stilske digresije u ovakvim scenama na minimumu.
Torture porn zaborava nema, tako da Gens nuddi par sočnih uvoda u mučenje, nažalost bez pay-offa.
E sad, film se pretežno dešava u Rusiji, a sniman je u Bugarskoj, tako da istiočnoevropske lokacije, iako su autentične, nisu najzanimljivije koje bi se na tu temu mogle naći, i naravno malo se oseća da su film radilibugarski filmski radnici, i to pre svega u domenu dekora i rada sa statistima. Mislim da Bourne ima jače settinge i šteta je što lokacije nisu zanimljivije i autentičnije. Očigledno je Xavier Gens u Bugarskoj imao all the money can buy, ali to očigledno nije bilo dovoljno.
Inače, second unit je radio Olivier Megaton koga znamo po polu-akcijašu SIRENE ROUGE sa Asiom Argento a neke stutove je radio Cyrill Rafaelli, koga znamo iz B13 i DIE HARD 4.0.
Kad je reč o Timothy Oliphantu, ja sam zadovoljan njegovom ulogom, mislim da on jeste dosta zanimljivo i dinamično predstavio svu zbunjenost i nezrelost Agenta 47 kao čoveka koji savršeno zna šta treba da radi iako to znanje nema temelj u njegovoj ličnosti već u perfektnoj uvežbanosti. Ono što je zanimljivo u vođenju ovog lika jeste to što Agent 47 ni u jednom trenutku ne dolazi u podređen položaj, uvek je korak isperd svih i nema obligatornih scena otimanja dragih osoba, otimanja njega samog i sličnih bullshita.
Na tome treba da zahvalimo Skip Woodsu koga je posle solidnog indie krimića THURSDAY regrutovao Joel Silver kao naslednika Shane Blacka i Woods je pisao vrlo blackovski film SWORDFISH koji je nažalost dosta svoje silveričnosti izgubio kroz angažovanje Dominica Sene koji je ipak pre sve Bruckheimerov reditelj, a to su ipak suprotne estetike i jedino je Tony Scott to uspeo da prevaziđe mada je Tony bio Don Simpsonov kadar. U svakom slučaju, Woods je u ovom scenariju vrlo ekonomičan, na svim nivoima i stvari drži vrlo svedenim što je dobro.
U konačnom zbiru, iako HITMAN nije neki naročit film, on podseća na vreme old school hard-R akcijaša na kojima smo odrasli i u savremenim okolnostima se ipak izdvaja u odnosu na neki isti ovakav projekat koji je vrlo lako mogao pisati neki levak i režirati Andrzej Bartkowiak.
* * 1/2 / * * * *
Što zbog pozitivnog iskustva sa BEOWULFom, što zbog Trippovoe preporuke, što zbog Skip Woodsa, pa konačno i zbog Xaviera Gensa o kome čujemo toliko toga lepog i "hosteličnog", odlučio sam da pogledam HITMANa na otvaranju, u punoj sali u Tuckwoodu, što je užasno bitno za gledanje akcionog filma koji ima potpuno drugačiji odjek u praznoj sali.
Nažalost neko kolektivno iskustvo, kao što je recimo bilo na DIE HARD 4.0 je izostalo, pre svega zato što je veći deo ekipe iskoristio film da date movie, no HITMAN je isporučio dosta jako zanimljivih stvari.
Naime, HITMAN bi se olako mogao otpisati kao generic hitman akcijaš, što u svojoj dubokoj suštini i jeste, ali po određenim konceptualnim rešenjima spada u red generic akcijaša iz nekih boljih dana, iz dana u kojima su takve stvari pakovali momci poput Joela Silvera a to su ljudi koji su umeli da iz B-filma napraavo pravo umetničko remek-delo.
Otud film radi Xavier Gens, tip koji je radio torture porn horor, dakle svakako ne neko ko je neki budala hipster, i po tome se znatno razlikuje od ekipe koju Francuzi sada eksportuju u Holivud. Što je najvažnije, u rediteljskom postupku se oseća da je Gens teškaš. Meci pogađaju telo i kada ga pogode rasipa se neobično mnogo krvi. Tuče u filmu su neobično šibadžijske a svaki fancy move boli pošto likovi zaista interaguju, kako među sobom, dakle kad se tuku-udarci bole, odnosno kada ih neko baci, oni padaju i udare se od nameštaj, zidove i sl. ne odleću u neki apstraktan prostor. Tuče u Gensovom filmu su iscrpljujuče, traju dugo i nose u sebi jednu finu atmosferu obračuna koji nekako mora da se završi ali u pojedinim trenucima dobija neke nepredviđene komplikacije što daje posebnu energiju dešavanju. Na prvu loptu bi se moglo reći da taj pristup tuči ima veze sa Bourneom, i verovatno ima u incepciji, s tim što je sama egzekucija bliža svemu onome što se pričalo o CASINO ROYALE a da zapravo nije baš i postignuto u filmu.
Pucnjave su takođe vrlo mišićave, meci zaista momački razvaljuju kako tela i krvne sudove tako i scenografiju i mislim da Gens obraća posebnu pažnju na te detalje. Sama koreografija pucnjava je strejtaška, i prilično old school, i Gens drži stilske digresije u ovakvim scenama na minimumu.
Torture porn zaborava nema, tako da Gens nuddi par sočnih uvoda u mučenje, nažalost bez pay-offa.
E sad, film se pretežno dešava u Rusiji, a sniman je u Bugarskoj, tako da istiočnoevropske lokacije, iako su autentične, nisu najzanimljivije koje bi se na tu temu mogle naći, i naravno malo se oseća da su film radilibugarski filmski radnici, i to pre svega u domenu dekora i rada sa statistima. Mislim da Bourne ima jače settinge i šteta je što lokacije nisu zanimljivije i autentičnije. Očigledno je Xavier Gens u Bugarskoj imao all the money can buy, ali to očigledno nije bilo dovoljno.
Inače, second unit je radio Olivier Megaton koga znamo po polu-akcijašu SIRENE ROUGE sa Asiom Argento a neke stutove je radio Cyrill Rafaelli, koga znamo iz B13 i DIE HARD 4.0.
Kad je reč o Timothy Oliphantu, ja sam zadovoljan njegovom ulogom, mislim da on jeste dosta zanimljivo i dinamično predstavio svu zbunjenost i nezrelost Agenta 47 kao čoveka koji savršeno zna šta treba da radi iako to znanje nema temelj u njegovoj ličnosti već u perfektnoj uvežbanosti. Ono što je zanimljivo u vođenju ovog lika jeste to što Agent 47 ni u jednom trenutku ne dolazi u podređen položaj, uvek je korak isperd svih i nema obligatornih scena otimanja dragih osoba, otimanja njega samog i sličnih bullshita.
Na tome treba da zahvalimo Skip Woodsu koga je posle solidnog indie krimića THURSDAY regrutovao Joel Silver kao naslednika Shane Blacka i Woods je pisao vrlo blackovski film SWORDFISH koji je nažalost dosta svoje silveričnosti izgubio kroz angažovanje Dominica Sene koji je ipak pre sve Bruckheimerov reditelj, a to su ipak suprotne estetike i jedino je Tony Scott to uspeo da prevaziđe mada je Tony bio Don Simpsonov kadar. U svakom slučaju, Woods je u ovom scenariju vrlo ekonomičan, na svim nivoima i stvari drži vrlo svedenim što je dobro.
U konačnom zbiru, iako HITMAN nije neki naročit film, on podseća na vreme old school hard-R akcijaša na kojima smo odrasli i u savremenim okolnostima se ipak izdvaja u odnosu na neki isti ovakav projekat koji je vrlo lako mogao pisati neki levak i režirati Andrzej Bartkowiak.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment