Podsetio sam se filma CROUPIER Mike Hodgesa sa kojim je ovaj veteran kupio sebi barem još deceniju rada u grubom i kompetitivnom svetu britanskog filma. Voleo sam ovaj film kao klinac i smatrao sam ga dosta važnim. Sad kad sam ga reprizirao, shvatio sam da ga i dalje volim, iako ga više ne smatram naročito važnim, premda jeste uticajan, po mnogo osnova.
Pre svega, naravno, ovo je film koji je lansirao Clive Owena. Gledan iz ove vizure, lako je mogao da ga i ne lansira ako uzmemo u obzir potpuno smešne deonice u kojima ga Hodges prikazuje kao pisca, boema, sa nekim kretenskim šeširom i sl. Naravno, Hodges je morao da prikaže kako se njegov junak transformiše u svakom smislu, pa i kroz promenu odeće i boje kose, uostalom taj šešir ima posle ulogu kada mu ga žena vraća na glavu u pokušaju da ga "vrati sebi", ali mislim da je to moralo veštije da se uradi.
U tom smislu, ova uloga umalo nije kompromitovala taj tough guy cool koji Clive Owen nosi u sebi, no on je na svu sreću isplivao kada se Clive nađe u kockarnici i generalno kada zađe u predele noira.
Drugo, ono što mi i dan-danas stoji iako me nervira mnogo više nego kad sam bio klinac, to je krupijeov paralelni život kao pisca. Iako volim in-jokes, volim filmove o odnosu života i umetnosti i sl. počinjem da osećam priličan otpor prema uvođenju takvih elemenata pošto mislim da takvi zahvati emituju nemoć scenariste koji ne veruje dovoljno u svoje likove i onda u jednom trenutku odlučuje da sve ojača time što će u film projektovati i deo sebe. Ipak, CROUPIER uspeva da i pored takvih iskliznuća ostane na nogama, i da bude sve vreme pregnantan i uzbudljiv.
Pregnantnost proističe iz toga što film priča vrlo jednostavnu priču koja funkcioniše na više nivoa. Prvi nivo je svakako melodrama u kojoj pratimo našeg glavnog junaka i njegove odnose sa ženama. Drugi nivo je priča o njegovom poslu, radu u kockarnici i krimi-zapletu koji tu počinje da se dešava, treći nivo je klasni nivo na kome se jasno očitavaju problemi koje socijalna pripadnost donosi junaku koji je doseljenik i razlika u primanjima koja diferencira ljude, četvrti nivo je apostrofiranje dilema pred kojima se junak nalazi i njihovo tumačenje na nivou životne logike, književne logike i konačno kockarske mistifikacije. Zbog ovako ambicioznog pristupa jednostavnoj priči, film ostaje elegantno simplifikovan spolja i intrigantan iznutra. U tom smislu Mayerbergov tekst više duguje britanskoj dramskoj tradiciji XX veka nego noir scenaristici.
Nesporno je reč o vrlo literarnom scenariju koji bi sam po sebi teško prošao i vrlo lako se mogao pretvoriti u samoparodiju da nije odlične Hodgesove režije koja je izvukla maksimum od glumaca. Hodges je radeći ovak komplikovan tekst uspeo da učini ono što je najteže u filmu a to je da snimi neke ljude kako izgovaraju određene replike iz nekog ugla a da posle to kad gledaš izgleda kao da su to zaista neki likovi a ne neki snimljeni ljudi koji izgovaraju replike. I kada je uspeo da prebaci tu barijeru, onda su se naprasno zalečili i svi antidramski viškovi u scenariju.
Britanski reditelji su inače zzbog svoje odmerenosti i inteligencije moji favoriti pošto čak i kad rade neko smeće oseća se da je uložena posebna pažnja i po tome su Britanci zaista osobeni. CROUPIER je baš primer jednog takvog projekta u kome se kroz manje izražajnih sredstava postiže više, ali se istovremeno vidi da tu i obučenost glumaca i ostatka ekipe, i tradicija koja je do tada izgrađena imaju svoju ulogu.
Kada bi se CROUPIER pažljivo analizirao bi, videli bi da taj film u sebi nema ništa što je tehnički nedostižno za bilo koju kinematografiju, ni po broju pozicija kamere, ni po scenografiji, ali taj jedan nematerijalni know-how koji ima je zaista fascinantan.
* * * / * * * *
Pre svega, naravno, ovo je film koji je lansirao Clive Owena. Gledan iz ove vizure, lako je mogao da ga i ne lansira ako uzmemo u obzir potpuno smešne deonice u kojima ga Hodges prikazuje kao pisca, boema, sa nekim kretenskim šeširom i sl. Naravno, Hodges je morao da prikaže kako se njegov junak transformiše u svakom smislu, pa i kroz promenu odeće i boje kose, uostalom taj šešir ima posle ulogu kada mu ga žena vraća na glavu u pokušaju da ga "vrati sebi", ali mislim da je to moralo veštije da se uradi.
U tom smislu, ova uloga umalo nije kompromitovala taj tough guy cool koji Clive Owen nosi u sebi, no on je na svu sreću isplivao kada se Clive nađe u kockarnici i generalno kada zađe u predele noira.
Drugo, ono što mi i dan-danas stoji iako me nervira mnogo više nego kad sam bio klinac, to je krupijeov paralelni život kao pisca. Iako volim in-jokes, volim filmove o odnosu života i umetnosti i sl. počinjem da osećam priličan otpor prema uvođenju takvih elemenata pošto mislim da takvi zahvati emituju nemoć scenariste koji ne veruje dovoljno u svoje likove i onda u jednom trenutku odlučuje da sve ojača time što će u film projektovati i deo sebe. Ipak, CROUPIER uspeva da i pored takvih iskliznuća ostane na nogama, i da bude sve vreme pregnantan i uzbudljiv.
Pregnantnost proističe iz toga što film priča vrlo jednostavnu priču koja funkcioniše na više nivoa. Prvi nivo je svakako melodrama u kojoj pratimo našeg glavnog junaka i njegove odnose sa ženama. Drugi nivo je priča o njegovom poslu, radu u kockarnici i krimi-zapletu koji tu počinje da se dešava, treći nivo je klasni nivo na kome se jasno očitavaju problemi koje socijalna pripadnost donosi junaku koji je doseljenik i razlika u primanjima koja diferencira ljude, četvrti nivo je apostrofiranje dilema pred kojima se junak nalazi i njihovo tumačenje na nivou životne logike, književne logike i konačno kockarske mistifikacije. Zbog ovako ambicioznog pristupa jednostavnoj priči, film ostaje elegantno simplifikovan spolja i intrigantan iznutra. U tom smislu Mayerbergov tekst više duguje britanskoj dramskoj tradiciji XX veka nego noir scenaristici.
Nesporno je reč o vrlo literarnom scenariju koji bi sam po sebi teško prošao i vrlo lako se mogao pretvoriti u samoparodiju da nije odlične Hodgesove režije koja je izvukla maksimum od glumaca. Hodges je radeći ovak komplikovan tekst uspeo da učini ono što je najteže u filmu a to je da snimi neke ljude kako izgovaraju određene replike iz nekog ugla a da posle to kad gledaš izgleda kao da su to zaista neki likovi a ne neki snimljeni ljudi koji izgovaraju replike. I kada je uspeo da prebaci tu barijeru, onda su se naprasno zalečili i svi antidramski viškovi u scenariju.
Britanski reditelji su inače zzbog svoje odmerenosti i inteligencije moji favoriti pošto čak i kad rade neko smeće oseća se da je uložena posebna pažnja i po tome su Britanci zaista osobeni. CROUPIER je baš primer jednog takvog projekta u kome se kroz manje izražajnih sredstava postiže više, ali se istovremeno vidi da tu i obučenost glumaca i ostatka ekipe, i tradicija koja je do tada izgrađena imaju svoju ulogu.
Kada bi se CROUPIER pažljivo analizirao bi, videli bi da taj film u sebi nema ništa što je tehnički nedostižno za bilo koju kinematografiju, ni po broju pozicija kamere, ni po scenografiji, ali taj jedan nematerijalni know-how koji ima je zaista fascinantan.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment