Podsetio sam se filma TAKING OF PELHAM ONE TWO THREE Josepha Sargenta koji sam svojevremeno prvi put gledao kada mi ga je Tripp nasnimio na VHS. Sad sam ga se podsetio i mogu reći da se radujem što će Tony Scott raditi rimejk. Naime, ovaj film vapi za rimejkom pošto ga godine koje su prošle nisu baš mazile i uostalom već je jednom i bio rimejkovan doduše za TV 1988. godine.
Osnovni problem ovog vrlo funky hostage hijack trilera je u tome što iz današnje vizure monstruoznih negativaca kakve je umeo da iznedri DIE HARD ili SPEED, Robert Shaw i družina zaista deluju kao mala deca. Naime, oni su naivni, i za današnje standarde njihov plan ima gomilu rupa. Ipak, ako zanemarimo činjenicu da smo kasnije gledali još puno sličnih i još puno napetijih filmova sa temom otmice, čak i u kontekstu svoje epohe, TAKING OF PELHAM deluje naivno u poređenju sa recimo Lesterovim JUGGERNAUTom koji je zaista opak film i sa savremenim gledalačkim znanjem se povremeno upitaš kako će se razrešiti.
U tom smislu, PELHAM se pre svega oslanja na dosta statične uloge Walter Mattaua i Robert Shawa koji uglavnom sparinguju preko telefona, i igraju glasom i akcentom.
Same akcione i suspense scene su korektne ali daleko ispod vrhunskih majstora žanra koji su operisali u to vreme kao što je recimo Don Siegel.
Ukoliko Tony Scott bude uspeo da očuva energiju ovih karaktera kroz personality glumačke podele, i ukoliko Koeppov scenario bude osmišljeniji na nivou suspensea, i konačno, ukoliko likovi budu izraženi više kroz akciju a manje kroz dijalog, uspeće da izvuče dobar film koji je sakriven negde duboko ispod PELHAMa. Međutim, s druge strane, da nije izvikanog naslova, rimejk PELHAMa bi bio samo još jedan DIE HARD derivat i kao takav bi bio otpisan još u pre-produkciji.
* * / * * * *
Osnovni problem ovog vrlo funky hostage hijack trilera je u tome što iz današnje vizure monstruoznih negativaca kakve je umeo da iznedri DIE HARD ili SPEED, Robert Shaw i družina zaista deluju kao mala deca. Naime, oni su naivni, i za današnje standarde njihov plan ima gomilu rupa. Ipak, ako zanemarimo činjenicu da smo kasnije gledali još puno sličnih i još puno napetijih filmova sa temom otmice, čak i u kontekstu svoje epohe, TAKING OF PELHAM deluje naivno u poređenju sa recimo Lesterovim JUGGERNAUTom koji je zaista opak film i sa savremenim gledalačkim znanjem se povremeno upitaš kako će se razrešiti.
U tom smislu, PELHAM se pre svega oslanja na dosta statične uloge Walter Mattaua i Robert Shawa koji uglavnom sparinguju preko telefona, i igraju glasom i akcentom.
Same akcione i suspense scene su korektne ali daleko ispod vrhunskih majstora žanra koji su operisali u to vreme kao što je recimo Don Siegel.
Ukoliko Tony Scott bude uspeo da očuva energiju ovih karaktera kroz personality glumačke podele, i ukoliko Koeppov scenario bude osmišljeniji na nivou suspensea, i konačno, ukoliko likovi budu izraženi više kroz akciju a manje kroz dijalog, uspeće da izvuče dobar film koji je sakriven negde duboko ispod PELHAMa. Međutim, s druge strane, da nije izvikanog naslova, rimejk PELHAMa bi bio samo još jedan DIE HARD derivat i kao takav bi bio otpisan još u pre-produkciji.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment