Pogledao sam ARRIVEDERCI AMORE CIAO Michele Soavija.
Drago mi je da se Soavi barem nominalno vratio bioskopskom filmu iako se ni ovaj naslov ne može zaista smatrati pravim bioskopskim pošto se na produkcionom planu kao i u samom rediteljskom konceptu osećaju snažni uticaji italijanske televizijske produkcije.
Međutim, ovaj film je izašao u bioskope i kao takav ga treba i tretirati, s tim što sam ja upravo zbog televizijskih korena spreman da mu oprostim izvesnu monotonost rešavanja scena i upotrebe rediteljskih sredstava koja je Soavi očigledno čuvao za punchline scene.
Pored Soavijevih filmova, o tome da je on opasan zanatlija govori činjenica da je radio second unit na Gilliamovim spektaklima i u ovom filmu svoju zanatslu veštinu pokazuje u nekoliko navrata, naročito u sceni pljačke i obračuna koji usledi.
Međutim, ono što je važnije, postoji nekoliko situacija u kojima pokazuje i svoju horor kompetenciju naročito pirilkom beskompromisne završnice u kojoj se oseća italo dar za rešavanje scene.
Sam po sebi, ovaj film je jedna zanimljiva priča o nekadašnjem teroristi-levičaru, bogataškom detetu koje je pobeglo pred kaznom za teroristički akt u Južnu Ameriku i sada se vraća u Italiju promenjen činjenicom da je počinio izdaju i kreće stranputicom doušništva, brutalnog kriminala, korupcije i konformizna ne bi li ponovo stekao status običnog slobodnog čoveka.
I na tom putu on nema milosti i skrupula i što je najvažnije scenaristi uspevaju da isprate tu liniju do kraja (film je baziran na romanu) koji neću spoilovati, ali kakav inače ne srećemo u tipičnom gangsterskom filmu u kome junaik obično strada zbog poneke preostale skrupule.
Ipak, izvan uvek osvežavajućeg euro-settinga, dosledno sprovedenog karaktera i nekoliko jako dobrih scena, ovo sve je italijanski TV business as usual, dostojan naslednik njihovih komada tipa LA PIOVRA i sl.
* * 1/2 / * * * *
Drago mi je da se Soavi barem nominalno vratio bioskopskom filmu iako se ni ovaj naslov ne može zaista smatrati pravim bioskopskim pošto se na produkcionom planu kao i u samom rediteljskom konceptu osećaju snažni uticaji italijanske televizijske produkcije.
Međutim, ovaj film je izašao u bioskope i kao takav ga treba i tretirati, s tim što sam ja upravo zbog televizijskih korena spreman da mu oprostim izvesnu monotonost rešavanja scena i upotrebe rediteljskih sredstava koja je Soavi očigledno čuvao za punchline scene.
Pored Soavijevih filmova, o tome da je on opasan zanatlija govori činjenica da je radio second unit na Gilliamovim spektaklima i u ovom filmu svoju zanatslu veštinu pokazuje u nekoliko navrata, naročito u sceni pljačke i obračuna koji usledi.
Međutim, ono što je važnije, postoji nekoliko situacija u kojima pokazuje i svoju horor kompetenciju naročito pirilkom beskompromisne završnice u kojoj se oseća italo dar za rešavanje scene.
Sam po sebi, ovaj film je jedna zanimljiva priča o nekadašnjem teroristi-levičaru, bogataškom detetu koje je pobeglo pred kaznom za teroristički akt u Južnu Ameriku i sada se vraća u Italiju promenjen činjenicom da je počinio izdaju i kreće stranputicom doušništva, brutalnog kriminala, korupcije i konformizna ne bi li ponovo stekao status običnog slobodnog čoveka.
I na tom putu on nema milosti i skrupula i što je najvažnije scenaristi uspevaju da isprate tu liniju do kraja (film je baziran na romanu) koji neću spoilovati, ali kakav inače ne srećemo u tipičnom gangsterskom filmu u kome junaik obično strada zbog poneke preostale skrupule.
Ipak, izvan uvek osvežavajućeg euro-settinga, dosledno sprovedenog karaktera i nekoliko jako dobrih scena, ovo sve je italijanski TV business as usual, dostojan naslednik njihovih komada tipa LA PIOVRA i sl.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment