Pogledao sam ARMIN Ognjena Sviličića, jednog od pobednika pulskog festivala. Film je prikazan u potpuno neregularnim uslovima video bima u banjskom bioskopu i sa uzasnom slikom i tonom, i povremeno je izgledalo kao film koji je pre završene post-produkcije leakovao na Internet.
Međutim, ne mogu da verujem da se taj DVD emituje tek tako, pa sam sklon da poverujem da je ovo ipak završen film.
ARMIN je potpuna papazjanija i skandalozno je loš čak i za hrvatsko-bosanske niske standarde.
Ako ostavimo po strani mučnu političku korektnost i fondacijsku poniznost po strani, ARMIN je po mnogo čemu neverovatan film sa zanatske strane, pošto ima dobro četvrtinu koja bi mogla da bude izbačena zbog čiste redundantnosti. Kada to kazem, ne mislim na neku vrstu estetske primedbe na montazu već na to da neki delovi izgledaju kao da su greškom ostali u filmu.
A i ono što izgleda da je namerno ostavljeno uspeva da ozbiljno uzdrma stavove koje sam imao o tome šta je rediteljsko zanatsko dno. Ako je SEDAM I PO film čoveka koji ne zna ništa, onda je ARMIN film čoiveka koji ne zna da bi išta trebalo da zna.
Rudimentarno kadriranje je prepleteno sa fotografijom u najboljoj tradiciji BEOGRADSKE HRONIKE. Sve to u spoju sa pseudo-kontemplativnom licemerno-kritičkom pričom o ocu koji pimpuje sina na audiciji za nemački film, dostize diletantizam nekog Third World Cinema rada što ipak nisam očekivao da ću videti pod skutima ex-sfrjugoslovenskog filma.
Međutim, ne mogu da verujem da se taj DVD emituje tek tako, pa sam sklon da poverujem da je ovo ipak završen film.
ARMIN je potpuna papazjanija i skandalozno je loš čak i za hrvatsko-bosanske niske standarde.
Ako ostavimo po strani mučnu političku korektnost i fondacijsku poniznost po strani, ARMIN je po mnogo čemu neverovatan film sa zanatske strane, pošto ima dobro četvrtinu koja bi mogla da bude izbačena zbog čiste redundantnosti. Kada to kazem, ne mislim na neku vrstu estetske primedbe na montazu već na to da neki delovi izgledaju kao da su greškom ostali u filmu.
A i ono što izgleda da je namerno ostavljeno uspeva da ozbiljno uzdrma stavove koje sam imao o tome šta je rediteljsko zanatsko dno. Ako je SEDAM I PO film čoveka koji ne zna ništa, onda je ARMIN film čoiveka koji ne zna da bi išta trebalo da zna.
Rudimentarno kadriranje je prepleteno sa fotografijom u najboljoj tradiciji BEOGRADSKE HRONIKE. Sve to u spoju sa pseudo-kontemplativnom licemerno-kritičkom pričom o ocu koji pimpuje sina na audiciji za nemački film, dostize diletantizam nekog Third World Cinema rada što ipak nisam očekivao da ću videti pod skutima ex-sfrjugoslovenskog filma.
No comments:
Post a Comment