Kada ilegalci iz "Mlade Bosne" u filmu BELLE EPOQUE kažu da ne treba ubiti cara, pošto je na samrti, da treba udariti na vitalniji organ, upitao sam Žiku Kišobranca, "Aha, znači neće ubiti Franz Ferdinanda već Arctic Monkeyse?"
BELLE EPOQUE je bezmalo dvoipočasovni vlažni san srpskog reditelja - pretenciozna istorijska rekonstrukcija sa solidnom dozom filmofilskih posveta, erotike i raznih mračnih urota.
I što je najvažnije, Nikola Stojanović je radio u uslovima u kojima je mogao biti i zadovoljan egzekucijom i uslovima koji su mu obezbeđeni, tako da će za dogledno vreme BELLE EPOQUE i ostati san srpskih reditelja.
E sad, snovi srpskih reditelja lako umeju da se pretvore u gledaočev košmar. BELLE EPOQUE nije baš takav ali svakako jeste dekadentan film o dekadentnom dobu snimljen u dekadentno vreme.
BELLE EPOQUE je krajnje eklektičan film na tragu ekstravaganci Lordana Zafranovića. U neku ruku je sličan OKUPACIJI U 26 SLIKA po atmosferi, s tim što pokriva duži istorijski period, ima plošnije karaktere i iste uticaje koje ima Zafranović koristi na, za nijansu, drugačiji način.
Naime, BELLE EPOQUE je slično OKUPACIJI U 26 SLIKA baziran na Viscontiju, međutim, tu aproprijaciju Stojanović radi sterilnije od Lordana, pošto je Nikola više intelektualac a Lordan je više instinktivac.
I upravo u tom nedostatku instinktivnosti, čiste čulnosti, BELLE EPOQUE ne uspeva da zaživi kao koherentna celina.
Međutim, na nivou čistih senzacija, BELLE EPOQUE ima sporadično zanimljivih trenutaka, pre svega zato što Stojanović sporadično pokušava da režira, što se uglavnom retko sreće u našem filmu danas.
na planu kultur-fetišizma film nosi hrpu zadovoljstva. Recimo, Mute igra Gavrila Principa i pritom je badly dubbed. It can't get cooler than that.
U svakom slučaju BELLE EPOQUE stoji kao podsetnik na vreme kada je Jugoslavija u kadrovskom i tehničkom smislu mogla da snimi ozbiljan film. I to ne samo spektakl već i film jednog bezmalo marginalnog reditelja, kao što je Nikola Stojanović, koji nije bio reditelj superstar u SFRJ.
Pitanje da li je film zaslužio pobedu u Novom Sadu ipak ostaje. BELLE EPOQUE nesumnjivo jeste sniman na filmskoj traci i ima priču velikog zamaha, i zato bi imao potencijal za nagradu, da ipak nije film od pre 17 godina, usled čega je ipak trebalo da bude van konkurencije.
No, pošto je pobedio kao potpuni underdog, nije štetno za srpski film što je tako snažno ošamaren kroz pobedu starog filma čime se i bukvalno pokazalo da su najbolji filmovi kinematografije koja nema budućnost, oni filmovi koji su snimljeni u dalekoj prošlosti.
* * 1/2 / * * * *
BELLE EPOQUE je bezmalo dvoipočasovni vlažni san srpskog reditelja - pretenciozna istorijska rekonstrukcija sa solidnom dozom filmofilskih posveta, erotike i raznih mračnih urota.
I što je najvažnije, Nikola Stojanović je radio u uslovima u kojima je mogao biti i zadovoljan egzekucijom i uslovima koji su mu obezbeđeni, tako da će za dogledno vreme BELLE EPOQUE i ostati san srpskih reditelja.
E sad, snovi srpskih reditelja lako umeju da se pretvore u gledaočev košmar. BELLE EPOQUE nije baš takav ali svakako jeste dekadentan film o dekadentnom dobu snimljen u dekadentno vreme.
BELLE EPOQUE je krajnje eklektičan film na tragu ekstravaganci Lordana Zafranovića. U neku ruku je sličan OKUPACIJI U 26 SLIKA po atmosferi, s tim što pokriva duži istorijski period, ima plošnije karaktere i iste uticaje koje ima Zafranović koristi na, za nijansu, drugačiji način.
Naime, BELLE EPOQUE je slično OKUPACIJI U 26 SLIKA baziran na Viscontiju, međutim, tu aproprijaciju Stojanović radi sterilnije od Lordana, pošto je Nikola više intelektualac a Lordan je više instinktivac.
I upravo u tom nedostatku instinktivnosti, čiste čulnosti, BELLE EPOQUE ne uspeva da zaživi kao koherentna celina.
Međutim, na nivou čistih senzacija, BELLE EPOQUE ima sporadično zanimljivih trenutaka, pre svega zato što Stojanović sporadično pokušava da režira, što se uglavnom retko sreće u našem filmu danas.
na planu kultur-fetišizma film nosi hrpu zadovoljstva. Recimo, Mute igra Gavrila Principa i pritom je badly dubbed. It can't get cooler than that.
U svakom slučaju BELLE EPOQUE stoji kao podsetnik na vreme kada je Jugoslavija u kadrovskom i tehničkom smislu mogla da snimi ozbiljan film. I to ne samo spektakl već i film jednog bezmalo marginalnog reditelja, kao što je Nikola Stojanović, koji nije bio reditelj superstar u SFRJ.
Pitanje da li je film zaslužio pobedu u Novom Sadu ipak ostaje. BELLE EPOQUE nesumnjivo jeste sniman na filmskoj traci i ima priču velikog zamaha, i zato bi imao potencijal za nagradu, da ipak nije film od pre 17 godina, usled čega je ipak trebalo da bude van konkurencije.
No, pošto je pobedio kao potpuni underdog, nije štetno za srpski film što je tako snažno ošamaren kroz pobedu starog filma čime se i bukvalno pokazalo da su najbolji filmovi kinematografije koja nema budućnost, oni filmovi koji su snimljeni u dalekoj prošlosti.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment