Pogledao sam NE LE DIS A PERSONNE Guillaume Caneta, courtesy of Ginger.
Nema ništa radosnije nego Srbinu prikazati francuski film koji ima tempo i strukturu američkog. Prvo, to je prilika da se napaćeni sunarodnik malo odmori od dosadnog i eurocentričnog francuskog filma koji inače gleda misleći da će se uz njegovu pomoć kulturno uzdići i prkositi Americi. Drugo, zato što tom prilikom Srbin pomisli kako je eto Evropa na pragu da pobedi američku hegemoniju na planu repertoarskog filma i da će jednog dana Evropa dostići holivudski standard.
Otud totalna egzaltacija Canetovim trilerom i ja sa emocijama koje su je izazvale apsolutno saosećam, braćo napaćena. I ja isto priželjkujem uzdizanje evropkog repertoarskog filmas pošto je to dobro i za Evropu i za Holivud.
Samim tim, svaki evropski film koji opomaže estetskom i komercijalnom preporodu repertoarskog filma podržavam. Takođe, podržavam i rad Bessonove kompanije EuropaCorp koja najviše radi na tome.
Čini mi se da sam u Gingerovom nešto ranijem postu našao primedbu na polovičnost EuropaCorpovih projekata, i kako je baš canetov film prevazilazi. Međutim, meni se čini da je baš njegov film tipična Europa Corp aproprijacija. Naime, dok Gingeru smetaju Europa Corpove kopije američkih i azijskih akcijaša, ja s druge strane nisam presrećan kako se u Canetovom filmu vrši Europa Corpova aproprijacija francuskog depalmijanskog remek-dela L'APPARTEMENT.
Iako će sada ispasti kako sam ja branilac fragilnog, eteričnog, nežnog evropskog filma, kod caneta se u stvari desilo obrnut proces onom koji inače primenjue Europa Corp. Dakle, dok oni s jedne strane još pojednostavljuju fiormule holivudskih filmova i prilagođavaju nekim svojim specijalnostima i dostignućima (parkour i sl.), u ovom filmu s druge strane uzimaju koncept evropskog, francuskog trilera, chabrolovskog ili corneauovskog tipa i približavaju ga američkom filmu kroz egzekuciju.
Naime, mnogi francuski krimići su i ranije bili bazirani na američkoj literaturi, ali su uglavnom bili realizovani na tipični evropski način. Međutim, Canetov film pokušava da dostigne američku egzekuciju, sa kadriranjem koje kao da je preuzeto iz najmodernijih američkih filmova i radnjama koje svojom eksplicitnošću, pa hajde da kažem i nerafiniranošću vuku u pravcu krajnje standardizovanog trilera poput FUGIRTIVE i sl.
Uz sve to, film ima seriju priličnih scenarističkih grešaka koje ni glumci ni Canet koji je očigledno sasvim raspoložen za vizulenu ekspresivnost ne mogu da poprave. I tu dolazimo do onoga gde Canet banalizuje L'APPARTMENT. Naime, on brutalno kombinuje lirsku priču o opsesiji i večitoj ljubavi sa vrlo konkretnom i vrlo sleazy pričom o korumpiranom lokalnom moćniku na tragu CHINATOWNa i te dve tendencije ne uspeva dobro da spoji, usled čega na smenu i imamo lirske rediteljske pasaže sa neočekivano visceralnim obračunima. Konačno, ceo spoken word rasplet razotkriva koliko se zapravo malo stvari otkrilo kroz radnju i koliko je stvari ostalo nerešeno i moralo je da se objasni kroz jako mnogo žvake, prikrivene fleš-bekovima koji su tek samo malo filmičniji vid pasivnog pripovedanja.
Zbog svih ovih razloga, ova tanka Cobenova priča u većem delu filma deluje prilično prazno i ne nosi potrebnu energiju.
Međutim, ako se vratimo na početak teksta, ovo svakako jeste film koji vredi podržati samim tim zato što je reč o delu predisponiranom da bude komercijalni hit i raskine sa napornim tendencijama francuskog filma koje ga dodatno izoluju.
Upravo neki ovako pristojan film je podsetnik na kom bi nivou trebalo da budu KLOPKA ili ČETVRTI ČOVEK pošto je vo snimljivo i u Srbiji.
Međutim, za neku maksimalnu ocenu ovaj film ipak nije.
* * 1/2 / * * * *
Nema ništa radosnije nego Srbinu prikazati francuski film koji ima tempo i strukturu američkog. Prvo, to je prilika da se napaćeni sunarodnik malo odmori od dosadnog i eurocentričnog francuskog filma koji inače gleda misleći da će se uz njegovu pomoć kulturno uzdići i prkositi Americi. Drugo, zato što tom prilikom Srbin pomisli kako je eto Evropa na pragu da pobedi američku hegemoniju na planu repertoarskog filma i da će jednog dana Evropa dostići holivudski standard.
Otud totalna egzaltacija Canetovim trilerom i ja sa emocijama koje su je izazvale apsolutno saosećam, braćo napaćena. I ja isto priželjkujem uzdizanje evropkog repertoarskog filmas pošto je to dobro i za Evropu i za Holivud.
Samim tim, svaki evropski film koji opomaže estetskom i komercijalnom preporodu repertoarskog filma podržavam. Takođe, podržavam i rad Bessonove kompanije EuropaCorp koja najviše radi na tome.
Čini mi se da sam u Gingerovom nešto ranijem postu našao primedbu na polovičnost EuropaCorpovih projekata, i kako je baš canetov film prevazilazi. Međutim, meni se čini da je baš njegov film tipična Europa Corp aproprijacija. Naime, dok Gingeru smetaju Europa Corpove kopije američkih i azijskih akcijaša, ja s druge strane nisam presrećan kako se u Canetovom filmu vrši Europa Corpova aproprijacija francuskog depalmijanskog remek-dela L'APPARTEMENT.
Iako će sada ispasti kako sam ja branilac fragilnog, eteričnog, nežnog evropskog filma, kod caneta se u stvari desilo obrnut proces onom koji inače primenjue Europa Corp. Dakle, dok oni s jedne strane još pojednostavljuju fiormule holivudskih filmova i prilagođavaju nekim svojim specijalnostima i dostignućima (parkour i sl.), u ovom filmu s druge strane uzimaju koncept evropskog, francuskog trilera, chabrolovskog ili corneauovskog tipa i približavaju ga američkom filmu kroz egzekuciju.
Naime, mnogi francuski krimići su i ranije bili bazirani na američkoj literaturi, ali su uglavnom bili realizovani na tipični evropski način. Međutim, Canetov film pokušava da dostigne američku egzekuciju, sa kadriranjem koje kao da je preuzeto iz najmodernijih američkih filmova i radnjama koje svojom eksplicitnošću, pa hajde da kažem i nerafiniranošću vuku u pravcu krajnje standardizovanog trilera poput FUGIRTIVE i sl.
Uz sve to, film ima seriju priličnih scenarističkih grešaka koje ni glumci ni Canet koji je očigledno sasvim raspoložen za vizulenu ekspresivnost ne mogu da poprave. I tu dolazimo do onoga gde Canet banalizuje L'APPARTMENT. Naime, on brutalno kombinuje lirsku priču o opsesiji i večitoj ljubavi sa vrlo konkretnom i vrlo sleazy pričom o korumpiranom lokalnom moćniku na tragu CHINATOWNa i te dve tendencije ne uspeva dobro da spoji, usled čega na smenu i imamo lirske rediteljske pasaže sa neočekivano visceralnim obračunima. Konačno, ceo spoken word rasplet razotkriva koliko se zapravo malo stvari otkrilo kroz radnju i koliko je stvari ostalo nerešeno i moralo je da se objasni kroz jako mnogo žvake, prikrivene fleš-bekovima koji su tek samo malo filmičniji vid pasivnog pripovedanja.
Zbog svih ovih razloga, ova tanka Cobenova priča u većem delu filma deluje prilično prazno i ne nosi potrebnu energiju.
Međutim, ako se vratimo na početak teksta, ovo svakako jeste film koji vredi podržati samim tim zato što je reč o delu predisponiranom da bude komercijalni hit i raskine sa napornim tendencijama francuskog filma koje ga dodatno izoluju.
Upravo neki ovako pristojan film je podsetnik na kom bi nivou trebalo da budu KLOPKA ili ČETVRTI ČOVEK pošto je vo snimljivo i u Srbiji.
Međutim, za neku maksimalnu ocenu ovaj film ipak nije.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment