Reprizirao sam THE KILLERS Dona Siegela, treću ekranizaciju Hemingwayeve priče iz 1964. godine. Siegel je inače trebalo da režira prvu iz 1946. godine ali su ga neke ugovorne obaveze sprečile.
THE KILLERS je vrlo neobičan film pre svega zato što je jako uticajan zbog jednog segmenta koji u filmu zauzima neštio manje od pola trajanja. To su likovi Lee Marvina i Clu Gulagera, superslick cool ubica koji će kao referenca sezati daleko, sve do Tarantinovog PULP FICTIONa. Međutim, kod Siegela, oni su više okidači radnje nego ključni likovi jer se priča o njihovoj žrtvi koja ih je zbunila hladnokrvnim susretom sa smrću zapravo glavni deo filma dat u formi tri retrospekcije.
Lee i Clu su fantastični kao nemilosrdni profiji koji ne prezaju od raznih vidova nasilja i torture kako bi došli do onoga što žele. Ovakve likove je Siegel već imao u svom remek-delu THE LINEUP, ali tek u THE KILLERSu su oni sa svojim crnim odelima ikonografski definisani. Što se Marvina tiče, njegov Charlie iz THE KILLERSa je u stvari bio začetak likova koje će kasnije igratio u POINT BLANKu i dovesti do vrhunca u Ritchiejevom maestralnom PRIME CUTu.
Marvin će kasnije, baš u POINT BLANKu imati priliku da se reunituje sa Angie Dickinson, a od ostatka podele tu je i John Cassavetes koji kanališe Humphrey Bogarta i Ronald Reagan u svojoj posldnjoj filmskoj ulozi i što je još zanimljivije, prvoj ulozi filmskog negativca.
Film je najefektniji kad su Marvin i Gulager u akciji i reklo bi se da superiornost tih deonica čini da se retrospekcije o pljački zapravo manje cene iako su i one vrlo kvalitetno realizovane i zanimljive.
THE KILLERS je sniman za televiziju i iz današnje perspektive deluje impresivno kako izleda televizijski film tog vremena. Zbog ogromne količine nasilja, film je morao da bude preseljen u bioskope i zato ga danas i poznajemo kao biokopki klasik. Međutim, njegovo eventualno mesto u istoriji televizije bilo bi nezamislivo visoko.
Siegelova rediteljska veština je fascinantna i u ovom filmu on već pokazuje rediteljsku preciznost i spoj vrhunske estetizacije i efikasnosti po kojima će kasnije biti poznat. THE KILLERS nudi prosto neverovatan spoj žanrovske mišićavosti i gotovo arty detalja. Samo a osnovu zrelosti rediteljskog postupka i istovremenog pomeranja konvencije žanra u rediteljskom smislu i pisanja novog žanrovskog playbooka, ovaj film zaslužuje veliku pažnju.
* * * 1/2 / * * * *
THE KILLERS je vrlo neobičan film pre svega zato što je jako uticajan zbog jednog segmenta koji u filmu zauzima neštio manje od pola trajanja. To su likovi Lee Marvina i Clu Gulagera, superslick cool ubica koji će kao referenca sezati daleko, sve do Tarantinovog PULP FICTIONa. Međutim, kod Siegela, oni su više okidači radnje nego ključni likovi jer se priča o njihovoj žrtvi koja ih je zbunila hladnokrvnim susretom sa smrću zapravo glavni deo filma dat u formi tri retrospekcije.
Lee i Clu su fantastični kao nemilosrdni profiji koji ne prezaju od raznih vidova nasilja i torture kako bi došli do onoga što žele. Ovakve likove je Siegel već imao u svom remek-delu THE LINEUP, ali tek u THE KILLERSu su oni sa svojim crnim odelima ikonografski definisani. Što se Marvina tiče, njegov Charlie iz THE KILLERSa je u stvari bio začetak likova koje će kasnije igratio u POINT BLANKu i dovesti do vrhunca u Ritchiejevom maestralnom PRIME CUTu.
Marvin će kasnije, baš u POINT BLANKu imati priliku da se reunituje sa Angie Dickinson, a od ostatka podele tu je i John Cassavetes koji kanališe Humphrey Bogarta i Ronald Reagan u svojoj posldnjoj filmskoj ulozi i što je još zanimljivije, prvoj ulozi filmskog negativca.
Film je najefektniji kad su Marvin i Gulager u akciji i reklo bi se da superiornost tih deonica čini da se retrospekcije o pljački zapravo manje cene iako su i one vrlo kvalitetno realizovane i zanimljive.
THE KILLERS je sniman za televiziju i iz današnje perspektive deluje impresivno kako izleda televizijski film tog vremena. Zbog ogromne količine nasilja, film je morao da bude preseljen u bioskope i zato ga danas i poznajemo kao biokopki klasik. Međutim, njegovo eventualno mesto u istoriji televizije bilo bi nezamislivo visoko.
Siegelova rediteljska veština je fascinantna i u ovom filmu on već pokazuje rediteljsku preciznost i spoj vrhunske estetizacije i efikasnosti po kojima će kasnije biti poznat. THE KILLERS nudi prosto neverovatan spoj žanrovske mišićavosti i gotovo arty detalja. Samo a osnovu zrelosti rediteljskog postupka i istovremenog pomeranja konvencije žanra u rediteljskom smislu i pisanja novog žanrovskog playbooka, ovaj film zaslužuje veliku pažnju.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment