Reprizirao sam REVERSAL OF FORTUNE Barbeta Schroedera i mislim da mi se odavno nije desilo da prilikom ponovnog gledanja toliko uživam u filmu kao da je prvi put. Naime, slučaj Clausa Von Bulowa je prilično poznat i u tom smislu REVERSAL OF FORTUNE nije film koji se, barem u mom slučaju, gleda kao istinita priča koja je neizvesna i nepoznata. Međutim, način na koji je ona ispričana i dalje je fascinantan, pre svega na scenarističkom, glumačkom i naravno rediteljskom planu.
REVERSAL OF FORTUNE danas deluje kao putkoaz kako je THE SOCIAL NETWORK trebalo da izgleda, premda, reč je o filmu neuporedivo višeg nivoa po svim parametrima, i to mu ne smeta da bude duhovitiji i dinamičniji od Fincherovog nesumnjivo populističkog pokušaja pravljenja "ozbiljnog" filma.
Scenario Nicka Kazana, inače vrsnog scenariste koji je postigao značajan uspeh u raznim vrstama filma a danas je bezmalo zaboravljen, funkcioniše na više nivoa. S jedne strane, to je sudska drama koja doduše provodi samo par minuta u samoj sudnici, ali se vrlo zanimljivo bavi istragom i pripremom odbrane, otvarajući neke od suštinskih moralnih i pravnih apsekata koji čine slučaj Clausa Von Bulowa, pre svega vezano za sumnjive okolnosti pod kojima je porodica njegove supruge vršila svoju privatnu istragu, a potom i kroz ideju da se on brani kao da je nevin, odnosno da se ne insistira na tehnikalijama već na tezi da je Von Bulow nevin, iako deluje kao da je apsolutno kriv.
Odluka profesora Alana Derchowitza da brani Von Bulowa kao da je nevin je ključ filma. Naime, Jeremy Irons igra Von Bulowa kao nekoga ko je u najmanju ruku čudan, bizaran, dekadentan, sebičan i zapravo krajnje motivisan i sposoban da počini zločin tog profila. Međutim, Ron Silver prodire u suštinu Derschowitzove lične motivacije, i uverenja da je Von Bulow nevin koje proističe iz toga da ga on shvata kao različitog, čudnog čoveka, koji je javnosti podjednako neprihvatljiv kao i siromašni crnci koje on inače brani pro bono u advokatskoj praksi kojom se bavi kad ne predaje na Harvardu.
U tom smislu, REVERSAL OF FORTUNE postaje neka vrsta priče o apsolutnosti ljudskih prava koja se ne odnose na jednu grupu i ne zloupotrebljavaju u političkoj borbi već se odnose na sve, čak i kad su oni koji treba da budu branjeni na ideološki suprotnoj strani. Vrlo je važno da ni u jdnom trenutku, likovi ovo ne kažu eksplicitno već se to pre svega vidi iz odnosa koji igraju Ron Silver i Jeremy Irons. I u tome je jedan od ključnih intelektualnih kvaliteta filma.
Film počinje billywilderovskim monologom komatozne žene koji podseća na SUNSET BLVD i tu se sličnosti sa ovim genijem ne završavaju. Iako je REVERSAL OF FORTUNE drama po istinitoj priči u užem smislu, ovaj film je istovremeno i crna komedija za koju bi se moglo reći da je Barbetov pokušaj da uzme svoje učešće u klasnoj borbi kada ne bi bilo reč o istinitoj priči.
Domaćinstvo Von Bulow je groteskno i utisak njihove totalne dekadencije j samo pojačan time da je to sve, po svemu sudeći bilo istina. Njihovo ponašanje i međusobni odnosi međutim nisu samo bizarni već su suštinski savršeno motivisani iz prostog razloga što se tako ponašaju bogati ljudi koji se bave isključivo ispunjavanjem vlastitih želja i hirova u kojima na kraju ne razumeju da postoje stvari koj ne mogu da se kupe a to je poslušnost vlastitog tela (cronenbergovski motiv) i time započinju svoj sunovrat.
Barbet u saradnji sa DPjem Luciano Tovolijem, koga ljubitelji žanra znaju kao pouzdanog Argentovog saradnika, a on je overio zaista nke od najznačajnijih reditelja, gradi atmosferu tipičnu za producenta ovog filma Olivera Stonea, a to je da vizuelno vrlo ekspresivno priča jednu zapravo vrlo kamernu priču, što je Stone doveo do savršenstva u filmu TALK RADIO.
Međutim, vizuelna lucidnost (koja je zafalila Fincheru u THE SOCIAL NETWORKu) ispraćena je ubedljivom glumom koja ne beži od individualnih majstorija i kod Ironsa i kod Silvera ali nikada ne kliza u samodovoljnost. Njihova igra je na tromeđi holivudske dopadljivosti, imitacije i psihološke proživljenosti te bi se reklo da su oni ovom prilikom uspeli da proizvedu uspešan primerak jednog hibrida koji obično ne uspeva i da svoje bravure u potpunosti potčine celini.
* * * * / * * * *
REVERSAL OF FORTUNE danas deluje kao putkoaz kako je THE SOCIAL NETWORK trebalo da izgleda, premda, reč je o filmu neuporedivo višeg nivoa po svim parametrima, i to mu ne smeta da bude duhovitiji i dinamičniji od Fincherovog nesumnjivo populističkog pokušaja pravljenja "ozbiljnog" filma.
Scenario Nicka Kazana, inače vrsnog scenariste koji je postigao značajan uspeh u raznim vrstama filma a danas je bezmalo zaboravljen, funkcioniše na više nivoa. S jedne strane, to je sudska drama koja doduše provodi samo par minuta u samoj sudnici, ali se vrlo zanimljivo bavi istragom i pripremom odbrane, otvarajući neke od suštinskih moralnih i pravnih apsekata koji čine slučaj Clausa Von Bulowa, pre svega vezano za sumnjive okolnosti pod kojima je porodica njegove supruge vršila svoju privatnu istragu, a potom i kroz ideju da se on brani kao da je nevin, odnosno da se ne insistira na tehnikalijama već na tezi da je Von Bulow nevin, iako deluje kao da je apsolutno kriv.
Odluka profesora Alana Derchowitza da brani Von Bulowa kao da je nevin je ključ filma. Naime, Jeremy Irons igra Von Bulowa kao nekoga ko je u najmanju ruku čudan, bizaran, dekadentan, sebičan i zapravo krajnje motivisan i sposoban da počini zločin tog profila. Međutim, Ron Silver prodire u suštinu Derschowitzove lične motivacije, i uverenja da je Von Bulow nevin koje proističe iz toga da ga on shvata kao različitog, čudnog čoveka, koji je javnosti podjednako neprihvatljiv kao i siromašni crnci koje on inače brani pro bono u advokatskoj praksi kojom se bavi kad ne predaje na Harvardu.
U tom smislu, REVERSAL OF FORTUNE postaje neka vrsta priče o apsolutnosti ljudskih prava koja se ne odnose na jednu grupu i ne zloupotrebljavaju u političkoj borbi već se odnose na sve, čak i kad su oni koji treba da budu branjeni na ideološki suprotnoj strani. Vrlo je važno da ni u jdnom trenutku, likovi ovo ne kažu eksplicitno već se to pre svega vidi iz odnosa koji igraju Ron Silver i Jeremy Irons. I u tome je jedan od ključnih intelektualnih kvaliteta filma.
Film počinje billywilderovskim monologom komatozne žene koji podseća na SUNSET BLVD i tu se sličnosti sa ovim genijem ne završavaju. Iako je REVERSAL OF FORTUNE drama po istinitoj priči u užem smislu, ovaj film je istovremeno i crna komedija za koju bi se moglo reći da je Barbetov pokušaj da uzme svoje učešće u klasnoj borbi kada ne bi bilo reč o istinitoj priči.
Domaćinstvo Von Bulow je groteskno i utisak njihove totalne dekadencije j samo pojačan time da je to sve, po svemu sudeći bilo istina. Njihovo ponašanje i međusobni odnosi međutim nisu samo bizarni već su suštinski savršeno motivisani iz prostog razloga što se tako ponašaju bogati ljudi koji se bave isključivo ispunjavanjem vlastitih želja i hirova u kojima na kraju ne razumeju da postoje stvari koj ne mogu da se kupe a to je poslušnost vlastitog tela (cronenbergovski motiv) i time započinju svoj sunovrat.
Barbet u saradnji sa DPjem Luciano Tovolijem, koga ljubitelji žanra znaju kao pouzdanog Argentovog saradnika, a on je overio zaista nke od najznačajnijih reditelja, gradi atmosferu tipičnu za producenta ovog filma Olivera Stonea, a to je da vizuelno vrlo ekspresivno priča jednu zapravo vrlo kamernu priču, što je Stone doveo do savršenstva u filmu TALK RADIO.
Međutim, vizuelna lucidnost (koja je zafalila Fincheru u THE SOCIAL NETWORKu) ispraćena je ubedljivom glumom koja ne beži od individualnih majstorija i kod Ironsa i kod Silvera ali nikada ne kliza u samodovoljnost. Njihova igra je na tromeđi holivudske dopadljivosti, imitacije i psihološke proživljenosti te bi se reklo da su oni ovom prilikom uspeli da proizvedu uspešan primerak jednog hibrida koji obično ne uspeva i da svoje bravure u potpunosti potčine celini.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment