Pogledao sam AMER koji su snimili Helen Cattet i Bruno Forzani. Rekao bih da je smeštanje ovog filma na žanrovske festivale bilo u izvesnom smislu razumno ako imamo u vidu stileme kojima se služi ali da je bilo pogrešno na nivou ugođaja koji je pružen publici. Naime, ovaj film svakako preuzima neke o elemenata koji su činili giallo i Euroexploitation šezdestih i sedamdesetih ali naprosto njegovo ishodište u komunikaciji sa publikom nije tog profila.
AMER je art-house film koji se dosta kocka jer se oslanja na estetiku koju art-house publika ne ceni previše, a s druge strane, sasvim je sigurno da će među fanovima žanrovskog filma biti percipiran kao totalno razočaranje.
AMER je film bez konzistentne priče i sa minimumom dijaloga, sa rediteljskim postupkom koji kreće od reaktuealizacije giallo vizuelnih rešenja ali ih ubrzo prevazilazi i kreće da se širi na sve strane i prema De Palmi i prema Kenneth Angeru a u krajnjoj liniji i prema Walerian Borowczyku i visokoestetizovanim videoklipovima.
Ono što nesumnjivo drži AMER u okvirima art-housea i sprečava ga da sklizne u domen avangarde jeste to što iako se služi nekim rešenjima avangardnog filma sam po sebi nije avangarda već samo preuzima neke njene elemente kao ready made i moglo bi se reći da je AMER naslov koji je stilski apsolutno okrenut istoriji.
Njegov problem je u tome što ljubitelji takvih filmova-eseja ne cne taj deo istorije a oni koji cene tu istoriju ne vole filmove-eseje. Uklješten između te dve krajnosti, na kraju ostaje kao naslov koji ima svoj kvalitet ali ne i svoje mesto na savremenoj sceni.
* * * / * * * *
AMER je art-house film koji se dosta kocka jer se oslanja na estetiku koju art-house publika ne ceni previše, a s druge strane, sasvim je sigurno da će među fanovima žanrovskog filma biti percipiran kao totalno razočaranje.
AMER je film bez konzistentne priče i sa minimumom dijaloga, sa rediteljskim postupkom koji kreće od reaktuealizacije giallo vizuelnih rešenja ali ih ubrzo prevazilazi i kreće da se širi na sve strane i prema De Palmi i prema Kenneth Angeru a u krajnjoj liniji i prema Walerian Borowczyku i visokoestetizovanim videoklipovima.
Ono što nesumnjivo drži AMER u okvirima art-housea i sprečava ga da sklizne u domen avangarde jeste to što iako se služi nekim rešenjima avangardnog filma sam po sebi nije avangarda već samo preuzima neke njene elemente kao ready made i moglo bi se reći da je AMER naslov koji je stilski apsolutno okrenut istoriji.
Njegov problem je u tome što ljubitelji takvih filmova-eseja ne cne taj deo istorije a oni koji cene tu istoriju ne vole filmove-eseje. Uklješten između te dve krajnosti, na kraju ostaje kao naslov koji ima svoj kvalitet ali ne i svoje mesto na savremenoj sceni.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment