Reprizirao sam RED SCORPION Joseph Zitoa, film iz same završnice Hladnog Rata u kome se kao junak američkog akcionog filma pojavljuje sovjetski Rambo, naslovni junak kog igra Dolph Lundgren, Spetznaz operativac poslat da ubije afričkog pobunjenika protiv kubanskih i čeških snaga, u sukobu koji vrlo podseća na onaj u Angoli, i na tom putu on shvata da su zapravo pobunjeni meštani u pravu i okreće se protivu tzv. Imperije Zla.
Osnovni paradoks ovog akcijaša koji se, bez rezerve, može formalno smatrati antisovjetskim pamfletom, jeste u tome što zapravo u njemu nema ništa antisovjetsko. Pre svega, glavni junak kog igra Dolph Lundgren predstavlja prototip zapadnog superheroja koji želi da dominira a ne da emancipuje, pa samim tim ne čudi da se takva jedna "spodoba" okrene protiv SSSRa kao nosioca jedne emanciptaorske politike, uprkos svim skretanjima.
To što je takav čovek bio formiran pod kontrolom sovjetskih bezbednosnih struktura jeste greška, devijacja, skretanje sa linije, i to je najvažnije nije ni prva ni poslednja. Isto tako, RED SCORPION upravo govori o tome kako sistem prepoznaje protivnika a i kako on sam ubrzo shvata da mu sovjetske vrednosti ne odgovaraju.
Kad je reč o povodu za sukob, film prikazuje određene vidove terora koje sprovode udružene kubansko-sovjetsko-češk snage. Međutim, zar se opdređeni oblici terora ne podrazumevaju kada jednom plemenski organizovanom narodu kao što su ovi meštani treba da se približe ideje progresa i socijalizma.
Upravo samo neko sa zapadnim kompleksom ueber menscha može potpasti pod uticaj mistifikacija i slatkorečivosti lokalnih vođa, čemu nas uči i nacistička istovremena fascinacija nordijskim i dalekoistočnim misticima.
Same plemenske vođe prikazane su kao lokalni političari pod krinkom borbe za slobodu i zaštite nacionalnih tradicija koji su direktno povezani sa zajnim službama Zapada oličenim u zadriglom, blebetavom M. Emmet Walshu čiji lik čezne za junk foodom, žvake uvodi kao ultimativno obeležje Zapada i insistira na puštanju banalnog pionirskog rokenrola.
U tom smislu, jedino što per se nije u sovjetskom duhu jeste defetistički ton ishoda filma u kome sovjetski otpadnik u saradnji sa nenarodnim kulačkim plemenskim vođama porazi emancipatorsku vojnu silu. Ali,ta se atmosfera poraza može tumačiti i kao umetnikova anticipacija sloma same države, koji je tada već bio na pragu.
Pa ipak, upravo je konstantno preispitivanje društva i političke avangarde sovjetska tradicija i Zito vrlo otvoreno ukazuje da će za slom biti kritivi izdajnici u našim redovima, proistekli iz loše selekcije i manjkavog vaspitanja, u krajnjoj liniji opredeljenja da se neprijatelju parira njegovim oružjem - zar nije sovjetski Rambo odeđena vrsta trke u naoružanju kroz ljudske resurse; zatim, zapadni agenti koji su bezvrednim konzumerističkim fetišima zamajali narod usput podržavajući retrogradne snage; i konačno same neraodne grupacije reakcionara, verskih fanataika i opskurantista koji nisu očišćeni na samom početku.
Nažalost, u vreme izlaska ovog filma, nije bilo nikoga da čuje Zitov vapaj i spase SSSR.
Osnovni paradoks ovog akcijaša koji se, bez rezerve, može formalno smatrati antisovjetskim pamfletom, jeste u tome što zapravo u njemu nema ništa antisovjetsko. Pre svega, glavni junak kog igra Dolph Lundgren predstavlja prototip zapadnog superheroja koji želi da dominira a ne da emancipuje, pa samim tim ne čudi da se takva jedna "spodoba" okrene protiv SSSRa kao nosioca jedne emanciptaorske politike, uprkos svim skretanjima.
To što je takav čovek bio formiran pod kontrolom sovjetskih bezbednosnih struktura jeste greška, devijacja, skretanje sa linije, i to je najvažnije nije ni prva ni poslednja. Isto tako, RED SCORPION upravo govori o tome kako sistem prepoznaje protivnika a i kako on sam ubrzo shvata da mu sovjetske vrednosti ne odgovaraju.
Kad je reč o povodu za sukob, film prikazuje određene vidove terora koje sprovode udružene kubansko-sovjetsko-češk snage. Međutim, zar se opdređeni oblici terora ne podrazumevaju kada jednom plemenski organizovanom narodu kao što su ovi meštani treba da se približe ideje progresa i socijalizma.
Upravo samo neko sa zapadnim kompleksom ueber menscha može potpasti pod uticaj mistifikacija i slatkorečivosti lokalnih vođa, čemu nas uči i nacistička istovremena fascinacija nordijskim i dalekoistočnim misticima.
Same plemenske vođe prikazane su kao lokalni političari pod krinkom borbe za slobodu i zaštite nacionalnih tradicija koji su direktno povezani sa zajnim službama Zapada oličenim u zadriglom, blebetavom M. Emmet Walshu čiji lik čezne za junk foodom, žvake uvodi kao ultimativno obeležje Zapada i insistira na puštanju banalnog pionirskog rokenrola.
U tom smislu, jedino što per se nije u sovjetskom duhu jeste defetistički ton ishoda filma u kome sovjetski otpadnik u saradnji sa nenarodnim kulačkim plemenskim vođama porazi emancipatorsku vojnu silu. Ali,ta se atmosfera poraza može tumačiti i kao umetnikova anticipacija sloma same države, koji je tada već bio na pragu.
Pa ipak, upravo je konstantno preispitivanje društva i političke avangarde sovjetska tradicija i Zito vrlo otvoreno ukazuje da će za slom biti kritivi izdajnici u našim redovima, proistekli iz loše selekcije i manjkavog vaspitanja, u krajnjoj liniji opredeljenja da se neprijatelju parira njegovim oružjem - zar nije sovjetski Rambo odeđena vrsta trke u naoružanju kroz ljudske resurse; zatim, zapadni agenti koji su bezvrednim konzumerističkim fetišima zamajali narod usput podržavajući retrogradne snage; i konačno same neraodne grupacije reakcionara, verskih fanataika i opskurantista koji nisu očišćeni na samom početku.
Nažalost, u vreme izlaska ovog filma, nije bilo nikoga da čuje Zitov vapaj i spase SSSR.
No comments:
Post a Comment