Pogledao sam COMMAND PERFORMANCE Dolpha Lundgrena sa nedopustivim zakašnjenjem. Ovaj film koji je svuda po sebi imao ispisano ime Meha Krljića pretvorio se u prvorazredno iznenađenje što se mene tiče. Na papiru, delovao mi je kao dosta bizaran high concept za Dolpha u kome on igra bubnjara u DIE HARD-klonu, što u određenom smislu jeste originalnije ali jeste i besmislenije od ipak provrene formule ex-CIA/Special Forces/KGB operativca što je inače background njegovih junaka.
Međutim, u ovom filmu, to nekako uspeva da ima smisla. Naravno da Dolph i kada je bubnjar mora imati neki background, u ovom slučaju kao ex-Hell's Angel, ali u izvesnom smislu uspeva da nas ubedi i da je bubnjar, iako je u rokenrolu za razliku od repa, street cred obično nepotreban da bi neko bio mačo na sceni.
COMMAND PERFORMANCE ima nekolioko zanimljivih aspekata. Počnimo od Dolpha samog. Njegovo telo u ovom filmu je zaista izbrazdano raznim borbama ali ga on ponosno showoffuje jer kao i svaki pravi rok bubnjar nema potrebu da obuče išta više sem kožnog prsluka na golo telo (ima i farmerke, Meho, nevaljalče). Dolphovo telo u ovom filmu igra koliko i njegovo lice, i to ne samo zbog specifičnog stadijuma raspada u kome se nalazi već i zbog pokreta koji najviše liče na John Waynea iz pozne Dukeove faze. Dakle, Dolph je trom i spor, ali toga se ne stidi već mu to dodaje određeni swagger. Štaviše, telo je dobilo na masi, ali su se mišići naročito na rukama istopili, i od nekadašnje grodsij ostala je samo glava. Ali, za razliku od Seagala, Dolph zaista JESTE iznad toga i lik uprkos takvom telu ima dignitet.
Kad je reč o njegovim reditelsjkim moćima, Dolph za razliku od svojih nekadašnjih konkurenata i partnera ima najtežu poziciju šđto se budžeta tiče i snimao je najjeftinije produkcije, međutim, suštinski od svih EXPENDABLESa je on na nivou čistog dara za filmsko pripovedanje sigurno najbolji reditelj. COMMAND PERFORMANCE nije naročito skup film, ali za SDolphove standarde spada među ambicioznija ostvarenja, i stvarno je dobro što je on u ovom slučaju apsolutno dorastao zadatku.
Pre svega, ako ostavimo sasvim pristojnu inscenaciju po strani, uostalom u ekipi je bio i redovni saradnik Avi Lernerovih produkcija Mark Roper, ono što je važno jeste da COMMAND PERFORMANCE ima priču koja je vođena kao da nije reč o standardnom DTV filmu jer na početku nema akcije dok se ne postave likovi, nema standardizovanog ritma u kome svako malo mora da bude nekakvih obračuna i što je još važnije to postavljanje likova, "pričanje priče" uopšte nije rđavo ostvareno. Kada akcija krene, ona je na sasvim solidnom nivou. Lundgren i Roper koriste dosta shaky cama čime nadoknađuju oskudicu u budžetu i ograničene mogućnosti bugarskih ekipa a u jednom prilično upečatljivom trenutku Lundgren počini pravo rokenrol ubistvu ubijajući čoveka gitarom pošto ju je prethodno iskoristio za diverziju. Iako za DTV rejtinzi nisu važnim, napomenuo bih da Lundgren snima surovu akciju, sa dosta krvi a možda je i najzabavnije to što njegov lik do samog finala prezire vatreno oružje tako da i kada se bori sa "kalašnjikovom" umesto da upuca čoveka, ubija ga tako što mu kundakom olupa glavu pa sve ispadne na kraju mnogo surovije nego da je rešeno mecima.
Konačno, Dolph vrlo mudro dozira svoje prisustvo na ekranu, nije stalno u centru pažnje, dozvoljava sporednim likovima da se iskažu, među kojima su najzanimljiviji mladi telohranitelj ruskog predsednika koji biva otet na koncertu i sam negativac koji je tvrda linija pučista iz 1991. i želi da osveti smrt svoga oca (i majke) tako što će ubiti predsednika koga doživljava kao marionetu krupnog kapitala.
Zanimljivo je da Vern ne smatra ovaj naslov vrhunskim Dolphovim filmom, paradoksalno, možda baš zato što je previše dobar i nedovoljno apsurdan za njegove aptetite.
A evo za Mehmeta specijalno i jedan lep klip
http://www.movieweb.com/dvd/DVpjKwptCuqusy/exclusive-striking-a-chord
* * 1/2 / * * * *
Međutim, u ovom filmu, to nekako uspeva da ima smisla. Naravno da Dolph i kada je bubnjar mora imati neki background, u ovom slučaju kao ex-Hell's Angel, ali u izvesnom smislu uspeva da nas ubedi i da je bubnjar, iako je u rokenrolu za razliku od repa, street cred obično nepotreban da bi neko bio mačo na sceni.
COMMAND PERFORMANCE ima nekolioko zanimljivih aspekata. Počnimo od Dolpha samog. Njegovo telo u ovom filmu je zaista izbrazdano raznim borbama ali ga on ponosno showoffuje jer kao i svaki pravi rok bubnjar nema potrebu da obuče išta više sem kožnog prsluka na golo telo (ima i farmerke, Meho, nevaljalče). Dolphovo telo u ovom filmu igra koliko i njegovo lice, i to ne samo zbog specifičnog stadijuma raspada u kome se nalazi već i zbog pokreta koji najviše liče na John Waynea iz pozne Dukeove faze. Dakle, Dolph je trom i spor, ali toga se ne stidi već mu to dodaje određeni swagger. Štaviše, telo je dobilo na masi, ali su se mišići naročito na rukama istopili, i od nekadašnje grodsij ostala je samo glava. Ali, za razliku od Seagala, Dolph zaista JESTE iznad toga i lik uprkos takvom telu ima dignitet.
Kad je reč o njegovim reditelsjkim moćima, Dolph za razliku od svojih nekadašnjih konkurenata i partnera ima najtežu poziciju šđto se budžeta tiče i snimao je najjeftinije produkcije, međutim, suštinski od svih EXPENDABLESa je on na nivou čistog dara za filmsko pripovedanje sigurno najbolji reditelj. COMMAND PERFORMANCE nije naročito skup film, ali za SDolphove standarde spada među ambicioznija ostvarenja, i stvarno je dobro što je on u ovom slučaju apsolutno dorastao zadatku.
Pre svega, ako ostavimo sasvim pristojnu inscenaciju po strani, uostalom u ekipi je bio i redovni saradnik Avi Lernerovih produkcija Mark Roper, ono što je važno jeste da COMMAND PERFORMANCE ima priču koja je vođena kao da nije reč o standardnom DTV filmu jer na početku nema akcije dok se ne postave likovi, nema standardizovanog ritma u kome svako malo mora da bude nekakvih obračuna i što je još važnije to postavljanje likova, "pričanje priče" uopšte nije rđavo ostvareno. Kada akcija krene, ona je na sasvim solidnom nivou. Lundgren i Roper koriste dosta shaky cama čime nadoknađuju oskudicu u budžetu i ograničene mogućnosti bugarskih ekipa a u jednom prilično upečatljivom trenutku Lundgren počini pravo rokenrol ubistvu ubijajući čoveka gitarom pošto ju je prethodno iskoristio za diverziju. Iako za DTV rejtinzi nisu važnim, napomenuo bih da Lundgren snima surovu akciju, sa dosta krvi a možda je i najzabavnije to što njegov lik do samog finala prezire vatreno oružje tako da i kada se bori sa "kalašnjikovom" umesto da upuca čoveka, ubija ga tako što mu kundakom olupa glavu pa sve ispadne na kraju mnogo surovije nego da je rešeno mecima.
Konačno, Dolph vrlo mudro dozira svoje prisustvo na ekranu, nije stalno u centru pažnje, dozvoljava sporednim likovima da se iskažu, među kojima su najzanimljiviji mladi telohranitelj ruskog predsednika koji biva otet na koncertu i sam negativac koji je tvrda linija pučista iz 1991. i želi da osveti smrt svoga oca (i majke) tako što će ubiti predsednika koga doživljava kao marionetu krupnog kapitala.
Zanimljivo je da Vern ne smatra ovaj naslov vrhunskim Dolphovim filmom, paradoksalno, možda baš zato što je previše dobar i nedovoljno apsurdan za njegove aptetite.
A evo za Mehmeta specijalno i jedan lep klip
http://www.movieweb.com/dvd/DVpjKwptCuqusy/exclusive-striking-a-chord
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment