PLANE

Jean-Francois Richet nije snimio nijedan slab film u Americi gde se snašao natprosečno dobar kao Francuz na privremenom radu. Čovek koji je potpisao BLOOD FATHER uostalom može da kaže da se ozbiljno upisao u kanom američkog žanrovskog filma, a o njegovom rimejku Carpentera da ne govorimo. PLANE sa Gerardom Butlerom je nažalost film u kom je on nastupio kao najamnik i nažalost nije postigao ono što se od njega očekivalo.

Film je sam po sebi prosečan Butler, bolji od mnogih, lošiji od izabranih, i ukupno uzev to je korektno do tačke - da se može reći, u redu, film jeste slab ali opet to je ono što Gerry Butler radi i šta se od njega traži, u čemu je problem?

Problem je to što scenario za film potpisuju J.P. Davis koji je radio Salehovog CONTRACTORa i u poslednje vreme cenjeni pisac špijunskih romana Charles Cumming. CONTRACTOR kao scenario je vrlo lako mogao poći nizbrdo i Saleh ga je sigurno kao reditelj neizmerno unapredio, u to nema nikakve sumnje, ali čudi kako je to izostalo u PLANEu, i uostalom na koji način je Cumming doprineo.

Dakle, imamo na špici dva jaka štiha, a na ekranu imamo jednu rudimentarnu priču, sa ogromnim brojem naivnosti, i nijednim adutom da ih prekrije.

Zatim, imamo Butlera, a Richet bi trebalo da je majstor za rad sa zvezdama. Međutim, opet ni tu ne dobijamo ništa od Butlerovog proseka, a on kako postaje sve stariji sve više podseća na Dragana Šormaza i ne deluje kao prijatan prizor. Richet ga ovde (pun intended) drži na autopilotu, i Butler kao bivši vojni letač koji sada vozi putničke avione, deluje kao jedna od onih Seagalovih kreacija u kojima je baštovan u stvari nekada bio CIA-egzekutor. Doduše, logika da penzionisani vojni pilot leti na komercijalnim linijama zbilja postoji pa je to zapravo i uverljivo.

Negativci su prikazani kao musavi dugokosi gerilci iz nekog generic akcijaša snimanog na Filipinima iz davnih dana, i ima par zanimljivih akcionih situacija ali ništa zaista epohalno.

Film svakako funkcioniše i ciljnoj grupi pruža sve što treba, ali od Richeta se očekivalo mnogo više. Film nosi mnogo ograničenja na nivou priče. Od toga da se problem masovnosti putnika rešava time što avion leti za vreme praznika i baš je fora što je prazan, pa nadalje. Svaka od tih nategnutosti je upadljiva a reditelj Richetovog renomea bi trebalo da takve stvari prevazilazi. Međutim, on ih pušta da se gomilaju i rezultat je takav.

Nadam se da je ova letargičnost samo trenutna Richetova faza i reakcija na projekat sniman tokom Covida. 

* * / * * * *