Danima sam se spremao da pogledam SHEITAN Kima Chapirona i stalno su se gomilale prepreke pred tom ambicijom.
Konačno sam ga pogledao, courtesy or Ginger, i mogu reći da mi je film izuzetno prijao.
Film pripada školi koju je kultivisao Vincent Cassel kao producent i impresario, dakle sa snažnim ehom Gaspara Noea i Jana Kounena. Iako SHEITAN stalno rizikuje da se izjalovi i pretvori u čist hipsteraj, i ostane samo kao eksces, u filmu postoji dovoljna količina autentične, nepatvorene, perverzije da ga učini zaista vrednim delom.
SHEITAN bi se mogao definisati kao košmarna ljubavna priča sa par ripper sekvenci koje će ga zauvek svrstavati u horor.
Po ko zna koji put imamo slučaj dekadentne omladine koja namamljena prelepom devojkom odlazi na opasno mesto, ovog puta u kuću čijom okolinom vladaju inbred gimpovi.
Međutim, u ovoj interpretaciji te priče, imamo jasno definisane svesne izbore koji ih dovode do te pozicije i niz zabluda, strasti i egoizama koji ih vuku ka tragičnom kraju.
Da nije Chapironovog cinizma usled koga najviše nastrada onaj koji je bio najskeptičniji prema celoj akciji, ovaj film bi se mogao protumačiti kao meta-horor u kome junaci zaista ekstremno izazivaju sudbinu, dovodeći strpljenje inbred seljaka (koji su je li predodređebni da budu monstrumi) do krajnjih granica.
S druge strane, taj zaista sjajno dočaran provincijski duh, sveprisutan u hemiji inbred seljaka, daje im neku dozu respektabilnosti koja se tek u krajnjim fazama terora pretvara u poznat horor sadržaj.
Snažna izopačena seksualna tenzija dominira filmom i gotovo se može opipati. No, takvba tenzija i dolikuje mladom reditelju punom hormona kakav je Chapiron.
Vincent Cassel u ovom filmo dosta podseća na Lazara Ristovskog, i tretira SHEITAN kao što laza tretira svoje vehicle filmove, igla nekoliko ultrabizarnih likova i ne libi se preterivanja. Međutim, unutar Chapironove vizije to funkcioniše.
Konačno, zanimljiv je i ideološki potencijal filma, taj rasni melting pot koji među inbred seljacima nailazi na neko benevolentno nerazumevanje, a sa kojim poput svog preteče Kounena, Chapiron (i sam emigrantskog porekla) sjajno barata. Otvaranje u arapskom klubu kao urbana lokacija nagoveštava urbani pakao iz koga gradska ekipa beži među incestuozne seljake.
Gledajući erotizovan ples mladih na početku, uz arapsku muziku, zanimljivo je istražiti kakav odnos imaju Francuzi prema onome što donose njihovi doseljenici iz MAGREBa.
Da li je reč o guilty pleasure poštovanju koje Srbi imaju prema ciganskoj muzici ili nešto drugo?
* * * 1/2 / * * * *
Konačno sam ga pogledao, courtesy or Ginger, i mogu reći da mi je film izuzetno prijao.
Film pripada školi koju je kultivisao Vincent Cassel kao producent i impresario, dakle sa snažnim ehom Gaspara Noea i Jana Kounena. Iako SHEITAN stalno rizikuje da se izjalovi i pretvori u čist hipsteraj, i ostane samo kao eksces, u filmu postoji dovoljna količina autentične, nepatvorene, perverzije da ga učini zaista vrednim delom.
SHEITAN bi se mogao definisati kao košmarna ljubavna priča sa par ripper sekvenci koje će ga zauvek svrstavati u horor.
Po ko zna koji put imamo slučaj dekadentne omladine koja namamljena prelepom devojkom odlazi na opasno mesto, ovog puta u kuću čijom okolinom vladaju inbred gimpovi.
Međutim, u ovoj interpretaciji te priče, imamo jasno definisane svesne izbore koji ih dovode do te pozicije i niz zabluda, strasti i egoizama koji ih vuku ka tragičnom kraju.
Da nije Chapironovog cinizma usled koga najviše nastrada onaj koji je bio najskeptičniji prema celoj akciji, ovaj film bi se mogao protumačiti kao meta-horor u kome junaci zaista ekstremno izazivaju sudbinu, dovodeći strpljenje inbred seljaka (koji su je li predodređebni da budu monstrumi) do krajnjih granica.
S druge strane, taj zaista sjajno dočaran provincijski duh, sveprisutan u hemiji inbred seljaka, daje im neku dozu respektabilnosti koja se tek u krajnjim fazama terora pretvara u poznat horor sadržaj.
Snažna izopačena seksualna tenzija dominira filmom i gotovo se može opipati. No, takvba tenzija i dolikuje mladom reditelju punom hormona kakav je Chapiron.
Vincent Cassel u ovom filmo dosta podseća na Lazara Ristovskog, i tretira SHEITAN kao što laza tretira svoje vehicle filmove, igla nekoliko ultrabizarnih likova i ne libi se preterivanja. Međutim, unutar Chapironove vizije to funkcioniše.
Konačno, zanimljiv je i ideološki potencijal filma, taj rasni melting pot koji među inbred seljacima nailazi na neko benevolentno nerazumevanje, a sa kojim poput svog preteče Kounena, Chapiron (i sam emigrantskog porekla) sjajno barata. Otvaranje u arapskom klubu kao urbana lokacija nagoveštava urbani pakao iz koga gradska ekipa beži među incestuozne seljake.
Gledajući erotizovan ples mladih na početku, uz arapsku muziku, zanimljivo je istražiti kakav odnos imaju Francuzi prema onome što donose njihovi doseljenici iz MAGREBa.
Da li je reč o guilty pleasure poštovanju koje Srbi imaju prema ciganskoj muzici ili nešto drugo?
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment