Pogledao sam BRICK, courtesy of Big Daddy Ginger, i moram reći don't believe the hype!
Jako sam želeo da mi se dopadne ovaj film. Dopao mi se koncept, dopala mi se priča kada sam je čitao, međutim, ono što sam dobio je pseudo-noir potopljen u tešku sandensovštinu, film sa par inteligentnih rešenja, nezanimljivim junacima, slabom glumačkom podelom, nedoslednom stripovskom stilizacijom i potpuno lišen emocija, a suštinski i intrige, što je za noir nedopustivo.
Od ovako sandensizovanog filma se naravno nije ni mogao očekivati pravi noir ugođaj, i mislim da su kritike bile prilično misleading.
BRICK je nažalost nešto između studentskog pokušaja da se snimi MULHOLLAND DRIVE samo bez Lynchovog grotesknog finala i bez Lynchove hitchcockovske veštine u egzekuciji racionalnih situacija i američke KROJAČEVE TAJNE.
Šteta. Nekako mi se činilo da bi mi BRICK mogao biti omiljeni film.
* * / * * * *
U sklopu Kunac/ Gingerovog revivala Billy Wilderovog opusa, neizmerno sam užiavo u njegovom potpuno zapostavljenom filmu KISS ME, STUPID koji je u svoje vreme smatran za šund, bio cenzurisan i postojao u evropskoj i američkoj verziji, što je za eminentne reditelje iz te epohe bilo ipak kuriozitet.
Baziran na italijanskoj pozorišnoj predstavi, KISS ME, STUPID je redak primer komedije u kojoj humor ne opada čitava 124 minuta, a čiji dramaturški koncept i erotičnost nisu nagriženi sa 42 godine koje su protekle od 1964. kada je film snimljen.
Ono što je međutim, najzanimljivije je ciničan attitude zbog koga je ovaj film verovatno i bio prokažen. Jedan od najvitalnijih aspekata filma je apsolutna i neizlečiva amoralnost muško ženskih odnosa među junacima. Trenutak kada Felicii Farr zasijaju oči kada nađe novac za one night stand koji je njen partner percipirao kao prostituciju je zaista neprocenjih.
Kim Novak je takođe apsolutno genijalna u ulozi airhead promukle trailer trash kurve.
Ono što bi u potencijalnom rimejku trebalo uraditi, a što je Wilderovo vreme bilo jedva izvodljivo i prekomplikovano, to je da obe junakinje igra ista glumica.
U svakom slučaju, odavno nisam dao ovu ocenu.
* * * * / * * * *
Pogledao sam SNAKES ON A PLANE.
Moram priznati da sam očekivao više čak i u domenu čistog exploitationa.
Ovaj film je zbunjen i rastresit na planu samog produkcionog koncepta, i onda se ta zbunjenost i nekoherentnost prenela i na pisanje i na režiju.
Kad je reč o samom konceptu, on se može posmatrati kao nešto što bi trebalo da bude tradicionalni New Line, dakle inteligentan exploitation sa dosta edgea. Poslednjih godina filmovi kao što su DOMINO Tony Scotta ili BUTTERFLY EFFECT su bili istinski reprezenti tog polaza.
Jedan od filmova koji su to reprezentovali je i FINAL DESTINATION 2, film koji je uneo istinsku svežinu u exploitation i u svom exploitation miljeu se nametnuo kao nešto potpuno novo i sveže a opet dovoljno prepoznatljivo.
Isti reditelj je produžio da se bavi tom estetikom za New Line u filmu CELLULAR koji je međutim svoju exploitation čistotu uprljao koketiranjem sa estetikom visokokonceptualizovanog trilera koji je u tom trenutku vladao Holivudom sa naslovima poput PHONE BOOTH, CELLULAR a potom i RED EYE i na tom nivou je pao, mada je bilo i još nekih nedostataka, no o tome sam detaljnije pisao ranije.
SNAKES ON A PLANE je New Line, da, ali danas je vreme kada se ovakva priča više ne može realizovati u kanonskom New Line ključu. Danas se ovakav film može realizovati jedino u nekom Amblin ključu, sa umećem nekog zaista izvrsnog reditelja kao što je Robert Zemeckis ili Joe Dante, ili bar John Landis.
Međutim, Ellis nije dovoljno maštovit u egzekuciji ove ideje kao Amblin momci koji su uspevali da uvuku dosta mračne i dinamične stvari u family milje. A s druge strane, naravno SNAKES ON A PLANE nije bio suštinski postavljen kao R-rated flick i kada su pod pritiskom Internet zajednice dosnimljeni R-delovi, a verujem da je do te inicijative i došlo kada je New Line shvatio da ima neupotrebljiv film sa PG-13 rejtingom, rezultat se nije popravio.
R-momenti prosto ne unapređuju film, daju mu sporadično malo humora ali su prikazani tek informativno, "bez razumevanja", bez razvijanja saspensa, samo na bazi relativno slabo ostvarenog iznenađenja.
Efekti zmija su jako slabi i uopšte nema te smrtonosne ljigavštine koja bi trebalo da nas uplaši i onespokoji.
Konačno, ceo film je režiran krajnje rutinski, bez one veštine koju je Ellis pokazivao. Od njegovih aduta u ovom filmu postoji samo efikasnost i to efikasnost koja se graniči sa otaljavanjem posla.
Kada se pogleda potencijal za realizaciju ovog koncepta danas, u Holivudu, vrlo je diskutabilno šta bi sa ovim materijalom i u tom ambijentu uradio i sam Ronny Yu. On bi negde veštije i vatrenije treitirao same zmije ali pitanje da li bi njegov suštinski bio išta bolji od ovoga.
Nažalost, sa SNAKES ON A PLANE sam se dosađivao što je za ovakav film nedopustivo.
* !/2 / * * * *
Pogledao L.A. TAKEDOWN, courtesy of Ginger.
Kao velikom fanu HEATa mi je bilo pravo uživanje da se suočim sa maltene duplo kraćom i znatno sažetijom verzijom Mannovog masterpisa.
Vrlo je zanimljiv taj Mannov slučaj da se tri puta u karijeri bavio rimejkovima ili bio rimejkovan, od MANHUNTERa do ovoga i MIAMI VICE. Možda je njegov ogromni hipness u nekom trenutku na kraju bio razlog efemernosti dela?
L.A. TAKEDOWN je nastao u produkcionim i mentalinim kapacitetima policijskog filma osamdesetih, na razmeđi između televizije i bioskopa, i već je u ovoj potentnoj eri, koju obeležavaju zaista izuzetni pandurski filmovi, Mann pokazao neke svoje intencije koje će kasnije dalje razviti u HEAT i u MIAMI VICE filmu.
Mann je u L.A. TAKEDOWN načeo jednu suštinski melvilovsku poetiku koju je u konkretnom slučaju spakovao u devedesetominutni TV format i jasno mi je zašto je osetio potrebu da je kasnije potpuno razvije, uvodeći ravni koje je holivudski film tek u devedesetim mogao da dobija, a o čemu svedoče dva Warnenrova klasika HEAT i L.A. CONFIDENTIAL. L.A. TAKEDOWN prosto ne uspeva da do kraja prouči sve motivacije i psihološke nijanse između Mannovih hardcharging junaka i njihove evidentne potencijale denfuje relativno flah egzekucijom, koja je naravno iz osamdesetih, i naravno da je zato masna.
Iako ROBBERY HOMICIDE DIVISION i sam MIAMI VICE pokazuju suprotno, u suštini Mann nije preteča realističnijih policijskih serija, pošto on snažno polazi u pravcu stilizacije kada je policijski milje u pitanju.
Štaviše, Mann će izuzev HEATa biti upamćen kao reditelj koji je jako često grešio u svojim mešavinama stilizacije i realizma. Stilizacija u policijskom filmu često vodi u banalnost, i od nje Mann često, a verovatno najviše u MIAMI VICE nije uspeo da pobegne.
Takva greška bi se mogla konstatovati i u L.A. TAKEDOWN koji ima problem kipuće realističke psihološke produbljenosti unutar eighties cop flicka sa stilizovanim kapacitetima.
Možda je najpribližniji slučaj L.A. TAKEDOWNu James B. harrisov COP po Ellroyevom romanu BLOOD ON THE MOON.
Štaviše, voleo bih da vidim Manna kako se dohvata u koštac sa Ellroyem. OK, ne mogu da kažem da bih bio spokojan, naravno da ne, ali bih mu sigurno prepustio SUICIDE HILL a u krajnjoj liniji dao bih mu i nešto iz Kvarteta ako bi se pokazao.
L.A. TAKEDOWN me je u svakom slučaju malo izbacio iz garda i moja sadašnja recepcija tog filma je zaista opterećena nizom referenci, utisaka, i pomišljanja na druge filmove.
U svakom slučaju, maltinovski rečeno - Iznad Proseka
Inače, pre nekog vremena sam razgovarao sa jednim našim DPjem koji je na privremenom radu u Holivudu i on poznaje Mannovog sadašnjeg DP favorita Dion Beebea i kaže da Mann sada nema strpljenja na setu i da ga jako zanima efikasnost u radu. da li je to razlog njegovog nekritičkog prihvatanja novih tehnologija?
Ja ne spadam među prevelike fanove njegovog ključnog filma MAY, dok mi se SICK GIRL relativno dopala. WOODS predstavlja pomak za McKeeja, pre svega na planu rediteljske veštine. On definitivno poseduje umeće da tehnološki savlada ozbiljan repertoarski film, i da napravi upotrebljivu rekonstrukciju epohe sa uverljivim i koherentnim likovima. Neke od tih moći je pokazao i u MAY i u SICK GIRL, ali sada su evidentne.
WOODS je odlično realizovan film, kome nažalost nedostaju zanimljiviji koncept i priča. Film konstantno obećava a ne isporučuje, neosmišljen je, a opet zanimljiv i intrigantan, i mogu reći da su mi 87 minuta ovog filma proteklli brzo ali posle njega nisam bio zadovoljan.
Najveći kvaliteti filma su atmosfera i realizacija. Međutim, za razliku od drugih žanrovskih gurua koji vlastitim fetišizmom uspevaju da nadoknade nedostatak ideja i kvaliteta u scenarističkoj postavcu, Lucky upada u neuobičajenu klopku da upravo impozantna efikasnost u pripovedanju čini film bledim i praznim.
Iako je WOODS prepun McKeejevih fetiša, i tu nema dilema, sa sve referencom na SUSPIRIU i još ponešto, ti fetiši nisu eksplicirani, već su upregnuti u priču koje zapravo nema, to jest ima je, ali danas, baš zbog svih filmova na koje referiše, mora biti unapređena i uzdignuta na još viši, maštovitiji i radikalniji nivo.
Na tom polju, WOODS ne postaje važan film. Ali, svakako može pridobiti srtrpljive holivudofile poput mene, koji uvek sumnjaju u Sundance.
* * 1/2 / * * * *
Jako sam želeo da mi se dopadne ovaj film. Dopao mi se koncept, dopala mi se priča kada sam je čitao, međutim, ono što sam dobio je pseudo-noir potopljen u tešku sandensovštinu, film sa par inteligentnih rešenja, nezanimljivim junacima, slabom glumačkom podelom, nedoslednom stripovskom stilizacijom i potpuno lišen emocija, a suštinski i intrige, što je za noir nedopustivo.
Od ovako sandensizovanog filma se naravno nije ni mogao očekivati pravi noir ugođaj, i mislim da su kritike bile prilično misleading.
BRICK je nažalost nešto između studentskog pokušaja da se snimi MULHOLLAND DRIVE samo bez Lynchovog grotesknog finala i bez Lynchove hitchcockovske veštine u egzekuciji racionalnih situacija i američke KROJAČEVE TAJNE.
Šteta. Nekako mi se činilo da bi mi BRICK mogao biti omiljeni film.
* * / * * * *
U sklopu Kunac/ Gingerovog revivala Billy Wilderovog opusa, neizmerno sam užiavo u njegovom potpuno zapostavljenom filmu KISS ME, STUPID koji je u svoje vreme smatran za šund, bio cenzurisan i postojao u evropskoj i američkoj verziji, što je za eminentne reditelje iz te epohe bilo ipak kuriozitet.
Baziran na italijanskoj pozorišnoj predstavi, KISS ME, STUPID je redak primer komedije u kojoj humor ne opada čitava 124 minuta, a čiji dramaturški koncept i erotičnost nisu nagriženi sa 42 godine koje su protekle od 1964. kada je film snimljen.
Ono što je međutim, najzanimljivije je ciničan attitude zbog koga je ovaj film verovatno i bio prokažen. Jedan od najvitalnijih aspekata filma je apsolutna i neizlečiva amoralnost muško ženskih odnosa među junacima. Trenutak kada Felicii Farr zasijaju oči kada nađe novac za one night stand koji je njen partner percipirao kao prostituciju je zaista neprocenjih.
Kim Novak je takođe apsolutno genijalna u ulozi airhead promukle trailer trash kurve.
Ono što bi u potencijalnom rimejku trebalo uraditi, a što je Wilderovo vreme bilo jedva izvodljivo i prekomplikovano, to je da obe junakinje igra ista glumica.
U svakom slučaju, odavno nisam dao ovu ocenu.
* * * * / * * * *
Pogledao sam SNAKES ON A PLANE.
Moram priznati da sam očekivao više čak i u domenu čistog exploitationa.
Ovaj film je zbunjen i rastresit na planu samog produkcionog koncepta, i onda se ta zbunjenost i nekoherentnost prenela i na pisanje i na režiju.
Kad je reč o samom konceptu, on se može posmatrati kao nešto što bi trebalo da bude tradicionalni New Line, dakle inteligentan exploitation sa dosta edgea. Poslednjih godina filmovi kao što su DOMINO Tony Scotta ili BUTTERFLY EFFECT su bili istinski reprezenti tog polaza.
Jedan od filmova koji su to reprezentovali je i FINAL DESTINATION 2, film koji je uneo istinsku svežinu u exploitation i u svom exploitation miljeu se nametnuo kao nešto potpuno novo i sveže a opet dovoljno prepoznatljivo.
Isti reditelj je produžio da se bavi tom estetikom za New Line u filmu CELLULAR koji je međutim svoju exploitation čistotu uprljao koketiranjem sa estetikom visokokonceptualizovanog trilera koji je u tom trenutku vladao Holivudom sa naslovima poput PHONE BOOTH, CELLULAR a potom i RED EYE i na tom nivou je pao, mada je bilo i još nekih nedostataka, no o tome sam detaljnije pisao ranije.
SNAKES ON A PLANE je New Line, da, ali danas je vreme kada se ovakva priča više ne može realizovati u kanonskom New Line ključu. Danas se ovakav film može realizovati jedino u nekom Amblin ključu, sa umećem nekog zaista izvrsnog reditelja kao što je Robert Zemeckis ili Joe Dante, ili bar John Landis.
Međutim, Ellis nije dovoljno maštovit u egzekuciji ove ideje kao Amblin momci koji su uspevali da uvuku dosta mračne i dinamične stvari u family milje. A s druge strane, naravno SNAKES ON A PLANE nije bio suštinski postavljen kao R-rated flick i kada su pod pritiskom Internet zajednice dosnimljeni R-delovi, a verujem da je do te inicijative i došlo kada je New Line shvatio da ima neupotrebljiv film sa PG-13 rejtingom, rezultat se nije popravio.
R-momenti prosto ne unapređuju film, daju mu sporadično malo humora ali su prikazani tek informativno, "bez razumevanja", bez razvijanja saspensa, samo na bazi relativno slabo ostvarenog iznenađenja.
Efekti zmija su jako slabi i uopšte nema te smrtonosne ljigavštine koja bi trebalo da nas uplaši i onespokoji.
Konačno, ceo film je režiran krajnje rutinski, bez one veštine koju je Ellis pokazivao. Od njegovih aduta u ovom filmu postoji samo efikasnost i to efikasnost koja se graniči sa otaljavanjem posla.
Kada se pogleda potencijal za realizaciju ovog koncepta danas, u Holivudu, vrlo je diskutabilno šta bi sa ovim materijalom i u tom ambijentu uradio i sam Ronny Yu. On bi negde veštije i vatrenije treitirao same zmije ali pitanje da li bi njegov suštinski bio išta bolji od ovoga.
Nažalost, sa SNAKES ON A PLANE sam se dosađivao što je za ovakav film nedopustivo.
* !/2 / * * * *
Pogledao L.A. TAKEDOWN, courtesy of Ginger.
Kao velikom fanu HEATa mi je bilo pravo uživanje da se suočim sa maltene duplo kraćom i znatno sažetijom verzijom Mannovog masterpisa.
Vrlo je zanimljiv taj Mannov slučaj da se tri puta u karijeri bavio rimejkovima ili bio rimejkovan, od MANHUNTERa do ovoga i MIAMI VICE. Možda je njegov ogromni hipness u nekom trenutku na kraju bio razlog efemernosti dela?
L.A. TAKEDOWN je nastao u produkcionim i mentalinim kapacitetima policijskog filma osamdesetih, na razmeđi između televizije i bioskopa, i već je u ovoj potentnoj eri, koju obeležavaju zaista izuzetni pandurski filmovi, Mann pokazao neke svoje intencije koje će kasnije dalje razviti u HEAT i u MIAMI VICE filmu.
Mann je u L.A. TAKEDOWN načeo jednu suštinski melvilovsku poetiku koju je u konkretnom slučaju spakovao u devedesetominutni TV format i jasno mi je zašto je osetio potrebu da je kasnije potpuno razvije, uvodeći ravni koje je holivudski film tek u devedesetim mogao da dobija, a o čemu svedoče dva Warnenrova klasika HEAT i L.A. CONFIDENTIAL. L.A. TAKEDOWN prosto ne uspeva da do kraja prouči sve motivacije i psihološke nijanse između Mannovih hardcharging junaka i njihove evidentne potencijale denfuje relativno flah egzekucijom, koja je naravno iz osamdesetih, i naravno da je zato masna.
Iako ROBBERY HOMICIDE DIVISION i sam MIAMI VICE pokazuju suprotno, u suštini Mann nije preteča realističnijih policijskih serija, pošto on snažno polazi u pravcu stilizacije kada je policijski milje u pitanju.
Štaviše, Mann će izuzev HEATa biti upamćen kao reditelj koji je jako često grešio u svojim mešavinama stilizacije i realizma. Stilizacija u policijskom filmu često vodi u banalnost, i od nje Mann često, a verovatno najviše u MIAMI VICE nije uspeo da pobegne.
Takva greška bi se mogla konstatovati i u L.A. TAKEDOWN koji ima problem kipuće realističke psihološke produbljenosti unutar eighties cop flicka sa stilizovanim kapacitetima.
Možda je najpribližniji slučaj L.A. TAKEDOWNu James B. harrisov COP po Ellroyevom romanu BLOOD ON THE MOON.
Štaviše, voleo bih da vidim Manna kako se dohvata u koštac sa Ellroyem. OK, ne mogu da kažem da bih bio spokojan, naravno da ne, ali bih mu sigurno prepustio SUICIDE HILL a u krajnjoj liniji dao bih mu i nešto iz Kvarteta ako bi se pokazao.
L.A. TAKEDOWN me je u svakom slučaju malo izbacio iz garda i moja sadašnja recepcija tog filma je zaista opterećena nizom referenci, utisaka, i pomišljanja na druge filmove.
U svakom slučaju, maltinovski rečeno - Iznad Proseka
Inače, pre nekog vremena sam razgovarao sa jednim našim DPjem koji je na privremenom radu u Holivudu i on poznaje Mannovog sadašnjeg DP favorita Dion Beebea i kaže da Mann sada nema strpljenja na setu i da ga jako zanima efikasnost u radu. da li je to razlog njegovog nekritičkog prihvatanja novih tehnologija?
Ja ne spadam među prevelike fanove njegovog ključnog filma MAY, dok mi se SICK GIRL relativno dopala. WOODS predstavlja pomak za McKeeja, pre svega na planu rediteljske veštine. On definitivno poseduje umeće da tehnološki savlada ozbiljan repertoarski film, i da napravi upotrebljivu rekonstrukciju epohe sa uverljivim i koherentnim likovima. Neke od tih moći je pokazao i u MAY i u SICK GIRL, ali sada su evidentne.
WOODS je odlično realizovan film, kome nažalost nedostaju zanimljiviji koncept i priča. Film konstantno obećava a ne isporučuje, neosmišljen je, a opet zanimljiv i intrigantan, i mogu reći da su mi 87 minuta ovog filma proteklli brzo ali posle njega nisam bio zadovoljan.
Najveći kvaliteti filma su atmosfera i realizacija. Međutim, za razliku od drugih žanrovskih gurua koji vlastitim fetišizmom uspevaju da nadoknade nedostatak ideja i kvaliteta u scenarističkoj postavcu, Lucky upada u neuobičajenu klopku da upravo impozantna efikasnost u pripovedanju čini film bledim i praznim.
Iako je WOODS prepun McKeejevih fetiša, i tu nema dilema, sa sve referencom na SUSPIRIU i još ponešto, ti fetiši nisu eksplicirani, već su upregnuti u priču koje zapravo nema, to jest ima je, ali danas, baš zbog svih filmova na koje referiše, mora biti unapređena i uzdignuta na još viši, maštovitiji i radikalniji nivo.
Na tom polju, WOODS ne postaje važan film. Ali, svakako može pridobiti srtrpljive holivudofile poput mene, koji uvek sumnjaju u Sundance.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment