TROY je film koji je slabiji nego sto izgleda.
Rec je o filmu koji treba da se gleda u drustvu, naprosto zato sto u sebi sadrzi izvesne redundantne elemente koji se moraju prikazati neofitima. Osnovni problem ovog filma je u pogresnom tretmanu mita. naprosto, prica o opsadi Troje je pre svega mit, pa tek onda istorijska cinjenica. Mit je konstituisan od prisustva bogova i ljudi. Pesnicka tumacenja ovog mitskog gradiva su brojna a ILIJADA je, kao i TROY, samo jedno od tih tumacenja. TROY kao ni mnogi anticki tekstovi te vrste nema puno veze sa ILIJADOM, niti se to od ovog filma moglo ocekivati.
Medjutim, kada se u filmu TROY izbaci neizmerno bitan element bozanskog uplitanja u dogadjaje, kada se ne samo ne izobrazavaju bogovi, vec se ukloni i uticaj raznih prorocanstava, onda se gubi osnovna kopca sa tom pricom.
Naime, kao sto sudbinu junaka tragedije cine hibris i hamartija, tako i zaplet svake od njih cini uticaj bogova, koji moze biti konkretan, u pojavnom obliku, ili barem indirektan. Scenarista David 25th HOUR Benioff izbegava bogove i prorocanstva i ostavlja nas sa realsiticki konotiranim mitom ciji iracionalan zaplet zapravo ne moze da veze savremenu publiku.
Ipak, kao sto rekoh TROY se OBAVEZNO mora gledati u drustvu,. a opijati su pozeljni.
Kada se gleda u drustvu, dobijate priliku da apstrahujete salo ovog filma i da uzivate u bitkama koje su fenomenalne. Ne samo da cete uzvikivati `Ridli Skote pojedi svoja muda!` nego cete cak uspeti da buduete i uvuceni u neke od set-pisova preko Petersenovoe stamene, postene, rezije u kojoj ne mora da se trazi subjektivni plan vise.
Takodje neke od inovacija su vezane i za detaljno prikazivanje kakve posledice ostavljaju razna seciva na telo i glavu onog koji njima biva proboden/udaren/pogodjen.
U krajnjoj liniji, ovaj svet nikada ranije nije prikazan sa ovakvim zarom. Jedini aspekt u kome ventualno TROY moze zaostajati za GLADIATORom je aspekt mirnih scena u kojima Ridleyev sminkeraj moze da zabasuri ispraznost razgovora. Petersen relativno konvencionalno resava te situacije, i za razliku od Ridleya daje jednu zaista opipljivu teksturu svetu kojim se bavi. Ocigledno je CGI napredovao.
TROY takodje sa ukusom eksploatise tipicnu holivudsku glumacku podelu, matori Englezi igraju aristokratiju, Helena nije neka sexpot na prvu loptu vec je vise onako etericna, itd. Ali, OK, ovo i jeste holivudski pokusaj da se reafirmise mit. Mislim da je jedina greska u tome sto su mirne scene morale vise nalikovati MATRIXu a da su bitke morale ostati ovakve kakve jesu...
U svakom slucaju, mislim da je TROY obavezno stivo, i da je jedini uslov da se ne overdozira sa zeljom da se ispuni ILIJADA, i naravno, odlazak sa prijateljima...
TROY je dobro zarevanje pre nego sto nam Oliver Stone ne isporuci THE G(r)eek flick ALEXANDER koji ce verovatno biti edgy i pokusace da penetrira istoriju i mit (premda su TROY i ALEXANDER neuporedivi zato sto ALEXANDER ima bogatu istorijsku gradju iza sebe...)
Rec je o filmu koji treba da se gleda u drustvu, naprosto zato sto u sebi sadrzi izvesne redundantne elemente koji se moraju prikazati neofitima. Osnovni problem ovog filma je u pogresnom tretmanu mita. naprosto, prica o opsadi Troje je pre svega mit, pa tek onda istorijska cinjenica. Mit je konstituisan od prisustva bogova i ljudi. Pesnicka tumacenja ovog mitskog gradiva su brojna a ILIJADA je, kao i TROY, samo jedno od tih tumacenja. TROY kao ni mnogi anticki tekstovi te vrste nema puno veze sa ILIJADOM, niti se to od ovog filma moglo ocekivati.
Medjutim, kada se u filmu TROY izbaci neizmerno bitan element bozanskog uplitanja u dogadjaje, kada se ne samo ne izobrazavaju bogovi, vec se ukloni i uticaj raznih prorocanstava, onda se gubi osnovna kopca sa tom pricom.
Naime, kao sto sudbinu junaka tragedije cine hibris i hamartija, tako i zaplet svake od njih cini uticaj bogova, koji moze biti konkretan, u pojavnom obliku, ili barem indirektan. Scenarista David 25th HOUR Benioff izbegava bogove i prorocanstva i ostavlja nas sa realsiticki konotiranim mitom ciji iracionalan zaplet zapravo ne moze da veze savremenu publiku.
Ipak, kao sto rekoh TROY se OBAVEZNO mora gledati u drustvu,. a opijati su pozeljni.
Kada se gleda u drustvu, dobijate priliku da apstrahujete salo ovog filma i da uzivate u bitkama koje su fenomenalne. Ne samo da cete uzvikivati `Ridli Skote pojedi svoja muda!` nego cete cak uspeti da buduete i uvuceni u neke od set-pisova preko Petersenovoe stamene, postene, rezije u kojoj ne mora da se trazi subjektivni plan vise.
Takodje neke od inovacija su vezane i za detaljno prikazivanje kakve posledice ostavljaju razna seciva na telo i glavu onog koji njima biva proboden/udaren/pogodjen.
U krajnjoj liniji, ovaj svet nikada ranije nije prikazan sa ovakvim zarom. Jedini aspekt u kome ventualno TROY moze zaostajati za GLADIATORom je aspekt mirnih scena u kojima Ridleyev sminkeraj moze da zabasuri ispraznost razgovora. Petersen relativno konvencionalno resava te situacije, i za razliku od Ridleya daje jednu zaista opipljivu teksturu svetu kojim se bavi. Ocigledno je CGI napredovao.
TROY takodje sa ukusom eksploatise tipicnu holivudsku glumacku podelu, matori Englezi igraju aristokratiju, Helena nije neka sexpot na prvu loptu vec je vise onako etericna, itd. Ali, OK, ovo i jeste holivudski pokusaj da se reafirmise mit. Mislim da je jedina greska u tome sto su mirne scene morale vise nalikovati MATRIXu a da su bitke morale ostati ovakve kakve jesu...
U svakom slucaju, mislim da je TROY obavezno stivo, i da je jedini uslov da se ne overdozira sa zeljom da se ispuni ILIJADA, i naravno, odlazak sa prijateljima...
TROY je dobro zarevanje pre nego sto nam Oliver Stone ne isporuci THE G(r)eek flick ALEXANDER koji ce verovatno biti edgy i pokusace da penetrira istoriju i mit (premda su TROY i ALEXANDER neuporedivi zato sto ALEXANDER ima bogatu istorijsku gradju iza sebe...)
No comments:
Post a Comment