Pogledao sam JENNIFER'S BODY Karyn Kusame, čiji je osnovni autorski adut doduše oskarovski status scenaristkinje Diablo Cody. U tom smislu, ovaj film bi se isto tako mogao opisati kao JENNIFER'S BODY Diablo Cody.
Čini se da je upravo Diablo i osnovna slabost ovog filma. Iako je Karyn Kusama učinila sve što je u njenoj moći da BODY bude high-profile projekat, da izgleda kao jedno ambiciozno pričanje konkretne priče a ne još jedan mali horor film smešten u tinejdžerski milje, gledalac se ne može oteti utisku da je reč o jednoj prejednostavnoj, predvidivoj pa zašto ne reći i banalnoj priči. Međutim, dijagnoza ovog filma je nešto dublja. Naime, nije ovaj film banalan zato što autori ne znaju kako da naprave relevantniji high school horor nego upravo zbog pokušaja da se benduju konvencije. Kao u sličnim projektima kada se oskarovci late formi koje se smatraju trvijijalnijim ali isto tako ideološki ili psihoanalitički potentnim, dobijamo filmove u kojima podtekst dolazi u prvi plan. Najbolji primer za to je X-MEN Bryana Singera koji se iscrpljivao u plasiranju onoga što se može tumačiti kao idejni kostur mitologije superheroja.
Slično Singeru, i Diablo Cody u JENNIFER'S BODY pokušava da esencijalizuje neke od tipičnih značenja ili tumačenja tinejdžerskog horora i izbacuje ih u prvi plan. Ono što je u drugim filmovima podtekst, kod Diablo je sama suština priče, nalazi se u prvom planu. Kao i kod svakog pokušaja esencijalizacije uvek se stvara utisak da se barata predrasudama i u fazi kada nešto što je inače podtekst odjednom počne da se bukvalno dešava u prvom planu, pre svega imamo jedan ispražnjen film, koji paradoksalno nema podtekst, redak primer high school horora koji se hrani vlastitim značenjima i na kraju ne znači ništa, a kroz besumučnu eksploataciju podteksta na kraju čini da posumnjamo i u sam kanon.
Ova inverzija je interesantna jer opterećivanjem prvog plana tipičnim tumačenjima horora vezanim za libidinalnu ekonomiju, pitanja poretka, konzervativizma i sl. kao da se zapravo cela ta priča obesmišljava. Kao da se u ovom filmu na nivo podteksta guraju formalne konvencije žanra. Ako u tipičnom teen slasheru imamo situaciju u kojoj se npr. sečivo tretira kao falusni simbol, u JB imamo falusni simbol sveden na nivo sečiva.
Iako se ne može reći da JB uspeva da zaista funkcioniše kao film, svakako je reč o dragocenom eksperimentu i školskom primeru kako preveliko poznavanje konotativnih potencijala žanra može da povede pretenciozne autore na stranputicu. Sve izvan te ključne inverzije koja izdvaja ovaj film, prilično je solidno. Megan Fox vrlo dobro ekonomiše vlastitom objektifikacijom, još se nije potpuno demistifikovala kao Amber Heard a Amanda Seyfried koju znamo iz BIG LOVE debituje ulogom koja ima visok kvalitet i pomaže filmu da prevaziđe svaki pokušaj smeštanja u exploitation okvire.
Kusama je već u AEON FLUX pokazala da ume da napravi zabavan film u okolnostima koje deluju da su done to death i u JB uspeva da postigne sve obavezne figure, da ubaci i malo indie genrebendinga (milje podseća na provinciju iz američkog indie filma, u kojoj se dešava i JUNO) ali i da prijatno iznenadi naročito u scenama na bazenu ili u ludnici.
Imajući sve ovo u vidu, JB je zapravo mnogo interesantniji za poznavaoce žanra nego za običnu žanrovsku publiku koja ipak želi da im podtekst bude u drugom planu, kako dolikuje.
* * 1/2 / * * * *
Čini se da je upravo Diablo i osnovna slabost ovog filma. Iako je Karyn Kusama učinila sve što je u njenoj moći da BODY bude high-profile projekat, da izgleda kao jedno ambiciozno pričanje konkretne priče a ne još jedan mali horor film smešten u tinejdžerski milje, gledalac se ne može oteti utisku da je reč o jednoj prejednostavnoj, predvidivoj pa zašto ne reći i banalnoj priči. Međutim, dijagnoza ovog filma je nešto dublja. Naime, nije ovaj film banalan zato što autori ne znaju kako da naprave relevantniji high school horor nego upravo zbog pokušaja da se benduju konvencije. Kao u sličnim projektima kada se oskarovci late formi koje se smatraju trvijijalnijim ali isto tako ideološki ili psihoanalitički potentnim, dobijamo filmove u kojima podtekst dolazi u prvi plan. Najbolji primer za to je X-MEN Bryana Singera koji se iscrpljivao u plasiranju onoga što se može tumačiti kao idejni kostur mitologije superheroja.
Slično Singeru, i Diablo Cody u JENNIFER'S BODY pokušava da esencijalizuje neke od tipičnih značenja ili tumačenja tinejdžerskog horora i izbacuje ih u prvi plan. Ono što je u drugim filmovima podtekst, kod Diablo je sama suština priče, nalazi se u prvom planu. Kao i kod svakog pokušaja esencijalizacije uvek se stvara utisak da se barata predrasudama i u fazi kada nešto što je inače podtekst odjednom počne da se bukvalno dešava u prvom planu, pre svega imamo jedan ispražnjen film, koji paradoksalno nema podtekst, redak primer high school horora koji se hrani vlastitim značenjima i na kraju ne znači ništa, a kroz besumučnu eksploataciju podteksta na kraju čini da posumnjamo i u sam kanon.
Ova inverzija je interesantna jer opterećivanjem prvog plana tipičnim tumačenjima horora vezanim za libidinalnu ekonomiju, pitanja poretka, konzervativizma i sl. kao da se zapravo cela ta priča obesmišljava. Kao da se u ovom filmu na nivo podteksta guraju formalne konvencije žanra. Ako u tipičnom teen slasheru imamo situaciju u kojoj se npr. sečivo tretira kao falusni simbol, u JB imamo falusni simbol sveden na nivo sečiva.
Iako se ne može reći da JB uspeva da zaista funkcioniše kao film, svakako je reč o dragocenom eksperimentu i školskom primeru kako preveliko poznavanje konotativnih potencijala žanra može da povede pretenciozne autore na stranputicu. Sve izvan te ključne inverzije koja izdvaja ovaj film, prilično je solidno. Megan Fox vrlo dobro ekonomiše vlastitom objektifikacijom, još se nije potpuno demistifikovala kao Amber Heard a Amanda Seyfried koju znamo iz BIG LOVE debituje ulogom koja ima visok kvalitet i pomaže filmu da prevaziđe svaki pokušaj smeštanja u exploitation okvire.
Kusama je već u AEON FLUX pokazala da ume da napravi zabavan film u okolnostima koje deluju da su done to death i u JB uspeva da postigne sve obavezne figure, da ubaci i malo indie genrebendinga (milje podseća na provinciju iz američkog indie filma, u kojoj se dešava i JUNO) ali i da prijatno iznenadi naročito u scenama na bazenu ili u ludnici.
Imajući sve ovo u vidu, JB je zapravo mnogo interesantniji za poznavaoce žanra nego za običnu žanrovsku publiku koja ipak želi da im podtekst bude u drugom planu, kako dolikuje.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment