Reprizirao sam CHANGING LANES Rogera Michella. Ovom filmu je frustrirajuće malo falilo da bude sjajan. Štaviše, rekao bih da je imao sreće što na putu ka sjajnom filmu, autori nisu zaboravili da snime dobar film.
Ovaj film je svakako dobar sa nekoliko briljantnih deonica i idejom koja ga smešta na liniju interesantnih major filmova posvećenih analizi anksioznosti savremenog američkog japija, kao što su recimo bili WALL STREET ili FALLING DOWN. Paradigmatično, oba sa Michael Douglasom, o kome sam već pisao kao o zaštitnom licu filmova na ovu temu.
Scenario koji su napisali Chap Taylor i Michael Tolkin pokušava i uglavnom uspeva da funkcioniše na dva koloseka. Onaj koji je denotativan je suštinski krajnje redak a to je priča o dva čoveka, civila, koji čine sve što je u njihovoj moći da jedan drugom ozbiljno zagorčaju život. Takve stvari su obično ili ostavljene za komediju ili to rade policajci, serijske ubice i sl. U CHANGING LANES su to dva obična čoveka koji se bore, podmeću i svete, manje-više u legalnim okrvirima, s malim iskliznućima u movie logiku. Na ovom planu film ipak ima najveći problem, a to je što su unutar situacija koje su koncipirane kao moralne probe, i u miljeu koji je prepun moralne ambivalencije, junaci dosta jasni u svojoj suštinskoj dobroti. Naročito mislim da je Affleckov lik trebalo da bude nešto ciničniji i da posle near death saobraćajne nesreće pređe na stranu Dobra.
Ono što međutim besprekorno funkcioniše jeste ideološka dimenzija prikaza američkog društva, koja je retko oštra i retko razborita za američki film, pošto razobličava ne samo korporaivno licemerje nego i sve one tzv. humanitarne akcije kojima se kupuje miran san. Žižek je ispisao tomove o tome a ovaj film je na toj liniji.
Roger Michell je celu priču besprekorno i dinamično realizovao, i CHANGING LANES sasvim legitimno može da se gleda kao triler o urbanoj anksioznosti iako je u suštini pre svega politički film.
Tolkin je na nivou tretmana karaktera, već napisao sličnu priču u Altmanovom PLAYERu, i tamo je upravo taj element likova bolje funkcionisao. Međutim, ako se uzme u obzir vrlo konzistentan opus sa naslovima kao što su PLAYER, CHANGING LANES, NEW AGE i RAPTURE, Tolkin se nameće kao jedan od najinteresantnijih angažovanih scenarista u Holivudu koji unutar major filma preispituje socijalne odnose.
* * * / * * * *
Ovaj film je svakako dobar sa nekoliko briljantnih deonica i idejom koja ga smešta na liniju interesantnih major filmova posvećenih analizi anksioznosti savremenog američkog japija, kao što su recimo bili WALL STREET ili FALLING DOWN. Paradigmatično, oba sa Michael Douglasom, o kome sam već pisao kao o zaštitnom licu filmova na ovu temu.
Scenario koji su napisali Chap Taylor i Michael Tolkin pokušava i uglavnom uspeva da funkcioniše na dva koloseka. Onaj koji je denotativan je suštinski krajnje redak a to je priča o dva čoveka, civila, koji čine sve što je u njihovoj moći da jedan drugom ozbiljno zagorčaju život. Takve stvari su obično ili ostavljene za komediju ili to rade policajci, serijske ubice i sl. U CHANGING LANES su to dva obična čoveka koji se bore, podmeću i svete, manje-više u legalnim okrvirima, s malim iskliznućima u movie logiku. Na ovom planu film ipak ima najveći problem, a to je što su unutar situacija koje su koncipirane kao moralne probe, i u miljeu koji je prepun moralne ambivalencije, junaci dosta jasni u svojoj suštinskoj dobroti. Naročito mislim da je Affleckov lik trebalo da bude nešto ciničniji i da posle near death saobraćajne nesreće pređe na stranu Dobra.
Ono što međutim besprekorno funkcioniše jeste ideološka dimenzija prikaza američkog društva, koja je retko oštra i retko razborita za američki film, pošto razobličava ne samo korporaivno licemerje nego i sve one tzv. humanitarne akcije kojima se kupuje miran san. Žižek je ispisao tomove o tome a ovaj film je na toj liniji.
Roger Michell je celu priču besprekorno i dinamično realizovao, i CHANGING LANES sasvim legitimno može da se gleda kao triler o urbanoj anksioznosti iako je u suštini pre svega politički film.
Tolkin je na nivou tretmana karaktera, već napisao sličnu priču u Altmanovom PLAYERu, i tamo je upravo taj element likova bolje funkcionisao. Međutim, ako se uzme u obzir vrlo konzistentan opus sa naslovima kao što su PLAYER, CHANGING LANES, NEW AGE i RAPTURE, Tolkin se nameće kao jedan od najinteresantnijih angažovanih scenarista u Holivudu koji unutar major filma preispituje socijalne odnose.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment