Pogledao sam THE KREUTZER SONATU Bernarda Rosea, drugi film iz njegovog ciklusa ekranizacija Tolstoja sa Danny Hustonom.
Iako je IVANS XTC koji sam tek nedavno uspeo da trackdownujem, protumačen kao bolji od ova dva, ja bih rekao da THE KREUTZER SONATA uopšte nije za bacanje, pa ni u poređenju sa IVANSom.
IVANS ima širi angažman pošto kritikuje Holivud i svakako je doprineo romantičnoj auri Bernard Rosea kao maverick reditelja, ali KREUTZER je ništa ne umanjuje. Ovaj film ne kritikuje Holivud per se, iako je smešten uglavnom u elitne delove LA i govori o ljudima koji imaju veze sa džet setom, međutim u svom polazu je mnogo intimniji.
Prateći isti stil, handheld, verite pristupa priči i igri, sa dosta improvizacije, ponovo oslonjen isključivo na pleća Danny Hustona, Rose uspeva da stvori vrlo ubedljivu atmosferu potonuća glavnog junaka u pakao ljubomore, i glumačka sugestivnost uspeva da uzdigne ovu priču od opšteg mesta, odmakne je od stereotipa i približi arhetipu.
Rose u svom rediteljskom minimalizmu, koliko god ja voleo njegovu stylish fazu, izgleda pronalazi sebe, i mislim da između nekih generic holivudskih projekata i ovoga, dobro je što je izabrao ovo. Huston je upravo Roseovo glumačko otkriće. Svakako, jeste Huston ušao u centar pažnje kod Figgisa, ali Rose ga je učinio punokrvnim leading manom i ja mislim da još jedino Michael Douglas može biti Dannyjev takmac kad je reč o sposobnosti da prikaže sunovrat američkog alfa-mužjaka iz viših klasa.
Hustonova partnerka u ovom filmu Elisabeth Roehm je ubedljivija od Roseove supruge Lise Enos u IVANS XTC i prilično je neustrašiva kad je reč o količini i vidovima seksa koje izobražava sa Danny Boyem. Ipak, nije sve u seksu već i u tome što Roehm vrlo dobro igra to što Hustona izluđuje.
U svakom slučaju preporučujem ovaj film ljubiteljima Rosea iz eksperimentalne arty faze (ali u smislu IVANSa ne SNUFFa), Hustona i minimalističkih psihologiziranja.
* * * / * * * *
Iako je IVANS XTC koji sam tek nedavno uspeo da trackdownujem, protumačen kao bolji od ova dva, ja bih rekao da THE KREUTZER SONATA uopšte nije za bacanje, pa ni u poređenju sa IVANSom.
IVANS ima širi angažman pošto kritikuje Holivud i svakako je doprineo romantičnoj auri Bernard Rosea kao maverick reditelja, ali KREUTZER je ništa ne umanjuje. Ovaj film ne kritikuje Holivud per se, iako je smešten uglavnom u elitne delove LA i govori o ljudima koji imaju veze sa džet setom, međutim u svom polazu je mnogo intimniji.
Prateći isti stil, handheld, verite pristupa priči i igri, sa dosta improvizacije, ponovo oslonjen isključivo na pleća Danny Hustona, Rose uspeva da stvori vrlo ubedljivu atmosferu potonuća glavnog junaka u pakao ljubomore, i glumačka sugestivnost uspeva da uzdigne ovu priču od opšteg mesta, odmakne je od stereotipa i približi arhetipu.
Rose u svom rediteljskom minimalizmu, koliko god ja voleo njegovu stylish fazu, izgleda pronalazi sebe, i mislim da između nekih generic holivudskih projekata i ovoga, dobro je što je izabrao ovo. Huston je upravo Roseovo glumačko otkriće. Svakako, jeste Huston ušao u centar pažnje kod Figgisa, ali Rose ga je učinio punokrvnim leading manom i ja mislim da još jedino Michael Douglas može biti Dannyjev takmac kad je reč o sposobnosti da prikaže sunovrat američkog alfa-mužjaka iz viših klasa.
Hustonova partnerka u ovom filmu Elisabeth Roehm je ubedljivija od Roseove supruge Lise Enos u IVANS XTC i prilično je neustrašiva kad je reč o količini i vidovima seksa koje izobražava sa Danny Boyem. Ipak, nije sve u seksu već i u tome što Roehm vrlo dobro igra to što Hustona izluđuje.
U svakom slučaju preporučujem ovaj film ljubiteljima Rosea iz eksperimentalne arty faze (ali u smislu IVANSa ne SNUFFa), Hustona i minimalističkih psihologiziranja.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment