Pogledao sam MOON Duncana Jonesa.
Razumem one kojima se film dopao. Duncan ga je snimio kao jedan od onih filmova za koje nekako jako želiš da ti se dopadnu. Dugo nije bilo SFa na filma, i to naročito ne ovog profila, tih kao malih pametnih priča koje podsećaju na jednostavne kratke priče velikana SF književnosti u kojima postoji ozbiljan odnos čoveka i tehnologije, uticaja budućih dostignuća na društvo, preokreta, svih tih ljupkih detalja. Plus film je vrlo dobro realizovan, minimalistički a opet visokoestetizovano, u neku ruku fetišistički. Plus sve ima tu indie auru, pokušava da izađe iz šablona i sl.
Nažalost, uprkos toj lepoj emociji koju MOON budi kao proizvod, sam film nije naročito kvalitetan. U svojih 97 minuta uspeva da bude predug, i to ne samo zbog ozbiljnog nedostatka događaja već pre svega zbog Duncanovog odnosa prema pričanju priče. Naime, drama mora da počiva na nekoj vrsti tenzije i sukoba i toga u ovom filmu nema. Niti likovi dramatično reaguju na situaciju u kojoj su se našli, niti ulaze u neki ozbiljan sukob među sobom, niti u krajnjoj liniji, što se već graniči sa ozbiljnim prevazilaženjem konvencija žanra, ulaze u sukob sa samom tehnologijom, odnosno HALolikim kompjuterom na svojoj stanici.
Meni je "lik" kompjutera možda i najzanimljiviji. Naime, sasvim je moguće napraviti lik kompjutera jer čak i u fazi kada nisu AI kompjuteri mogu zahvaljujući svojoj spoosobnosti da prave greške da razviju neku vrstu "karaktera" u odnosu na korisnika. Međutim, kompjuter u MOONu je najproizvoljnije napisan "lik kompjutera" ili "robota" sa kojim sam se ikada susreo a njegova "humanost" nije opravdana zapletom, odnosno nije naučio "zašto ljudi plaču" kao kiborg u T2, recimo.
Što je još gore, likovi ne reaguju previše burno ni na otkriće svog "stanja", odnosno onoga što bi trebalo da bude glavna drama u filmu, odnosno hajde da kažem osnovni metafizički SF problem cele priče.
Odsustvo drame u suočavanju likova sa situacijom na neki način obezvređuje upravo tu SF suštinu dela, i ubija ključni sadržaj koji bi trebalo da produkuje ta SF premisa.
Sasvim je moguće da je Duncan hteo da napravi neku vrstu čehovljevskog filma u kome se dramatična situacija kontemplira vrlo smireno, bez sukoba drame i velikih preokreta, ali onda se naprosto reditelj mora služiti drugačijim sredstvima i snimati film u drugačijem tempu. Nažalost, ja bih rekao da Duncan u smislu izražajnih sredstava ne odmiče puno od arsenala kojim se koriste mejnstrim reditelji, i u tom smisli greši pošto ovi svoje priče baziraju na drami i intenzivnim reakcijama likova na situaciju.
U tom smislu, MOON donosi neke interesantne elemente ali ih suštinski ne povezuje u kvalitetnu celinu i čak bih rekao da je upravo sve ono što je najzanimljivije na nivou koncepta na kraju postalo ključni problem ovog filma.
Ipak, Duncan Jones je reditelj čiji bih novi film svakako pogledao sa pažnjom. MOON me podseća na one debije britanskih reditelja sa kraja devedesetih, tipa Jonathana Glazera ili Paul McGuigana, koji su imali dosta problema ali su najavljivali autore koji imaju potencijal ili barem reditelje čiji će filmovi uvek biti interesantni ako već ne i dobri. Mislim da Duncan Jones spada među takve reditelje.
* * 1/2 / * * * *
Razumem one kojima se film dopao. Duncan ga je snimio kao jedan od onih filmova za koje nekako jako želiš da ti se dopadnu. Dugo nije bilo SFa na filma, i to naročito ne ovog profila, tih kao malih pametnih priča koje podsećaju na jednostavne kratke priče velikana SF književnosti u kojima postoji ozbiljan odnos čoveka i tehnologije, uticaja budućih dostignuća na društvo, preokreta, svih tih ljupkih detalja. Plus film je vrlo dobro realizovan, minimalistički a opet visokoestetizovano, u neku ruku fetišistički. Plus sve ima tu indie auru, pokušava da izađe iz šablona i sl.
Nažalost, uprkos toj lepoj emociji koju MOON budi kao proizvod, sam film nije naročito kvalitetan. U svojih 97 minuta uspeva da bude predug, i to ne samo zbog ozbiljnog nedostatka događaja već pre svega zbog Duncanovog odnosa prema pričanju priče. Naime, drama mora da počiva na nekoj vrsti tenzije i sukoba i toga u ovom filmu nema. Niti likovi dramatično reaguju na situaciju u kojoj su se našli, niti ulaze u neki ozbiljan sukob među sobom, niti u krajnjoj liniji, što se već graniči sa ozbiljnim prevazilaženjem konvencija žanra, ulaze u sukob sa samom tehnologijom, odnosno HALolikim kompjuterom na svojoj stanici.
Meni je "lik" kompjutera možda i najzanimljiviji. Naime, sasvim je moguće napraviti lik kompjutera jer čak i u fazi kada nisu AI kompjuteri mogu zahvaljujući svojoj spoosobnosti da prave greške da razviju neku vrstu "karaktera" u odnosu na korisnika. Međutim, kompjuter u MOONu je najproizvoljnije napisan "lik kompjutera" ili "robota" sa kojim sam se ikada susreo a njegova "humanost" nije opravdana zapletom, odnosno nije naučio "zašto ljudi plaču" kao kiborg u T2, recimo.
Što je još gore, likovi ne reaguju previše burno ni na otkriće svog "stanja", odnosno onoga što bi trebalo da bude glavna drama u filmu, odnosno hajde da kažem osnovni metafizički SF problem cele priče.
Odsustvo drame u suočavanju likova sa situacijom na neki način obezvređuje upravo tu SF suštinu dela, i ubija ključni sadržaj koji bi trebalo da produkuje ta SF premisa.
Sasvim je moguće da je Duncan hteo da napravi neku vrstu čehovljevskog filma u kome se dramatična situacija kontemplira vrlo smireno, bez sukoba drame i velikih preokreta, ali onda se naprosto reditelj mora služiti drugačijim sredstvima i snimati film u drugačijem tempu. Nažalost, ja bih rekao da Duncan u smislu izražajnih sredstava ne odmiče puno od arsenala kojim se koriste mejnstrim reditelji, i u tom smisli greši pošto ovi svoje priče baziraju na drami i intenzivnim reakcijama likova na situaciju.
U tom smislu, MOON donosi neke interesantne elemente ali ih suštinski ne povezuje u kvalitetnu celinu i čak bih rekao da je upravo sve ono što je najzanimljivije na nivou koncepta na kraju postalo ključni problem ovog filma.
Ipak, Duncan Jones je reditelj čiji bih novi film svakako pogledao sa pažnjom. MOON me podseća na one debije britanskih reditelja sa kraja devedesetih, tipa Jonathana Glazera ili Paul McGuigana, koji su imali dosta problema ali su najavljivali autore koji imaju potencijal ili barem reditelje čiji će filmovi uvek biti interesantni ako već ne i dobri. Mislim da Duncan Jones spada među takve reditelje.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment