Zahvaljujući Mehovoj ažurnosti pogledao sam PANDORUM Christiana Alvarta.
Film nije toliko loš kako pričaju, premda jeste prilično bezveze. Međutim, koliko god bio prilično bezveze za gledanje, bio mi je izuzetno zanimljiv za analizu.
Paul WS Anderson je producirao PANDORUM i iako nije bio ni scenarista ni reditelj, neusmnjivo je da je imao važnu kreativnu ulogu u ovom filmu. Kada sam pisao o Andersonovom filmu DEATH RACE, spomenuo sam Andrsonova rešenja koja su prenela gejmerski duh u sekvencu trke kada se iznenada u borbu uključi i veliki naoružani šleper. Još je u toj sekvenci bio jasan vrlo dobar vid aproprijacije gejmerskog iskustva odnosno mentaliteta i dramaturgije igre na film.
PANDORUM s druge strane na nivou celog filma donosi atmosferu igre, pre svega kroz jedan globalni utisak da gledalac pre svega tokom gledanja prisustvuje priči u kojoj je likovima jako zanimljivo ali njemu baš i nije. U tom smislu, PANDORUM ostavlja utisak gledanja igre koju neko drugi igra i čini se da bi sve bilo mnogo zanimljivije kada bi tebi neko dao džojstik u šake.
PANDORUM ima priču koja se odvija potpuno kao u igri. Prelazak prepreka nagrađen je scenom u kojoj se unapređuje plot, saznaje deo slagalice i postavlja situacija za sledeću borbu. I tako u nekoliko navrata. Problem je u tome što razmere borbe, uloga i ciljeva za koje se junak bori nikada nisu do kraja jasne gledaocu, iako glumci emituju utisak da je likovima sve aposlutno jasno i da je njima vrlo zanimljivo.
Isto tako, vrlo je interesantno da se situacije slično igri prevazilaze i da kada se nešto "prevaziđe", da ne kažem "pređe", obično se ne vraća niti zaigra kasnije.
Kao što sam mislio da je u konstrukciji pomenute scene u DEATH RACE, primena igara bila povod za cutting edge dramaturško rešenje, tako u PANDORUMu ona odmaže filmu, ali moram priznati da mi je u tom smislu, promišljanje takve dramaturške situacije bilo vrlo interesantno, i da sam gledajući PANDORUM zaista mnogo naučio.
Na neki način, može se reći da je PANDORUM jedna prilično eksperimentalna sturktura u tim delikatnim aspektima vođenja priče. I svakako rezultati govore da je reč o neuspelom eksperimentu. Ipak, meni je drago što se ovakav eksperiment desio i osećam se gledalački bogatiji posle ovog filma.
* * / * * * *
Film nije toliko loš kako pričaju, premda jeste prilično bezveze. Međutim, koliko god bio prilično bezveze za gledanje, bio mi je izuzetno zanimljiv za analizu.
Paul WS Anderson je producirao PANDORUM i iako nije bio ni scenarista ni reditelj, neusmnjivo je da je imao važnu kreativnu ulogu u ovom filmu. Kada sam pisao o Andersonovom filmu DEATH RACE, spomenuo sam Andrsonova rešenja koja su prenela gejmerski duh u sekvencu trke kada se iznenada u borbu uključi i veliki naoružani šleper. Još je u toj sekvenci bio jasan vrlo dobar vid aproprijacije gejmerskog iskustva odnosno mentaliteta i dramaturgije igre na film.
PANDORUM s druge strane na nivou celog filma donosi atmosferu igre, pre svega kroz jedan globalni utisak da gledalac pre svega tokom gledanja prisustvuje priči u kojoj je likovima jako zanimljivo ali njemu baš i nije. U tom smislu, PANDORUM ostavlja utisak gledanja igre koju neko drugi igra i čini se da bi sve bilo mnogo zanimljivije kada bi tebi neko dao džojstik u šake.
PANDORUM ima priču koja se odvija potpuno kao u igri. Prelazak prepreka nagrađen je scenom u kojoj se unapređuje plot, saznaje deo slagalice i postavlja situacija za sledeću borbu. I tako u nekoliko navrata. Problem je u tome što razmere borbe, uloga i ciljeva za koje se junak bori nikada nisu do kraja jasne gledaocu, iako glumci emituju utisak da je likovima sve aposlutno jasno i da je njima vrlo zanimljivo.
Isto tako, vrlo je interesantno da se situacije slično igri prevazilaze i da kada se nešto "prevaziđe", da ne kažem "pređe", obično se ne vraća niti zaigra kasnije.
Kao što sam mislio da je u konstrukciji pomenute scene u DEATH RACE, primena igara bila povod za cutting edge dramaturško rešenje, tako u PANDORUMu ona odmaže filmu, ali moram priznati da mi je u tom smislu, promišljanje takve dramaturške situacije bilo vrlo interesantno, i da sam gledajući PANDORUM zaista mnogo naučio.
Na neki način, može se reći da je PANDORUM jedna prilično eksperimentalna sturktura u tim delikatnim aspektima vođenja priče. I svakako rezultati govore da je reč o neuspelom eksperimentu. Ipak, meni je drago što se ovakav eksperiment desio i osećam se gledalački bogatiji posle ovog filma.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment