Pogledao sam čuvenu BAKLAVU Aleksa Petrova i mogu reći da mi je to bio jedno od mučnijih iskustava. Naime, taj film po svom pristupu priči i stilizaciji jako podseća na Želimira Žilnka a po svom vizuelnom konceptu, u najboljim deonicama podseća na spotove Van Gogha iz sredine devedesetih. Reč je o nekakvom pretencioznom, autorasističkom kolažu žilnikovskih situacija, uglavnom lišenih nekog smisla, montiranih na nekakvu generic muziku koja je daleko ispod Breginog nivoa balkansploitationa i bliža je liniji Kal ili No Smoking Orchestre.
Žiklnik međutim u svojim filmovima uvek ima neke zanimljive likove ili temu, o potici da ne govorimo, dočim je BAKLAVA kao neki histeričan pokušaj lošeg reditelja spotova da snimi nekakav film o balkanskom haosu i užasu.
U svakom slučaju, meni je BAKLAVA zaista bila nepodnošljiva i pogledao sam je do kraja isključivo da bih imao pravo da je pljujem.
Žiklnik međutim u svojim filmovima uvek ima neke zanimljive likove ili temu, o potici da ne govorimo, dočim je BAKLAVA kao neki histeričan pokušaj lošeg reditelja spotova da snimi nekakav film o balkanskom haosu i užasu.
U svakom slučaju, meni je BAKLAVA zaista bila nepodnošljiva i pogledao sam je do kraja isključivo da bih imao pravo da je pljujem.
No comments:
Post a Comment