Pogledao sam MILANO CALIBRO 9 Fernanda Di Lea.
Di Leo je legenda italijanskog krimića i policijskog filma i smatra se jednom od najbolje čuvanih tajni italijanskog filma, iako u suštini nije tajno pošto je Tarantino njegov osvedočeni fan.
Meni je do sada najbolje što sam gledao od Di Lea, bio scenario za Deodatov VIOLENT COPS, ostalo što je režirao mi je bilo dosta tanko, iako nesporno zanimljivo.
MILANO CALIBRO 9 je sličan slučaj. Reč je o jednom preočiglednom primeru budget filmmakinga u kome nažalost nema snalažljivosti italijanskih majstora eksploatacije i Di Leo ne uspeva da prevaziđe ozbiljna ograničenja. Film je opterećen predugim dijaloškim scenama u kojima likovi zaista nemaju šta da kažu, i onda brbljaju o raznoraznim glupostima i ponavljaju se, ne bi li postigli potrebnu minutažu. Kada bi se film analizirao, sasvim je jasno da je u suštini sačinjen od malog broja predugih scena. Sam zaplet nije naročito interesantan. Prizori borbe, potere i nasilja su OK, takođe mlo opterećeni niskim budžetom ali definitivno u tim fazama film živne.
Čini se da je ovaj film iz 1972. svakako mogao da prođe u tom trenutku kao nešto novo i sveže a nedostaci u tehničkom i budžetskom smislu sigurno su bili manje očigledni nego danas. Međutim, realno, MILANO CALIBRO 9 nije opstao do danas i potpuno je prevaziđen i marginalan.
* 1/2 / * * * *
Di Leo je legenda italijanskog krimića i policijskog filma i smatra se jednom od najbolje čuvanih tajni italijanskog filma, iako u suštini nije tajno pošto je Tarantino njegov osvedočeni fan.
Meni je do sada najbolje što sam gledao od Di Lea, bio scenario za Deodatov VIOLENT COPS, ostalo što je režirao mi je bilo dosta tanko, iako nesporno zanimljivo.
MILANO CALIBRO 9 je sličan slučaj. Reč je o jednom preočiglednom primeru budget filmmakinga u kome nažalost nema snalažljivosti italijanskih majstora eksploatacije i Di Leo ne uspeva da prevaziđe ozbiljna ograničenja. Film je opterećen predugim dijaloškim scenama u kojima likovi zaista nemaju šta da kažu, i onda brbljaju o raznoraznim glupostima i ponavljaju se, ne bi li postigli potrebnu minutažu. Kada bi se film analizirao, sasvim je jasno da je u suštini sačinjen od malog broja predugih scena. Sam zaplet nije naročito interesantan. Prizori borbe, potere i nasilja su OK, takođe mlo opterećeni niskim budžetom ali definitivno u tim fazama film živne.
Čini se da je ovaj film iz 1972. svakako mogao da prođe u tom trenutku kao nešto novo i sveže a nedostaci u tehničkom i budžetskom smislu sigurno su bili manje očigledni nego danas. Međutim, realno, MILANO CALIBRO 9 nije opstao do danas i potpuno je prevaziđen i marginalan.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment