Pogledao sam PREDMESTJE Vinka Moderndorfera. Dopao mi se prethodno njegov POKRAJINA ŠT.2, i iako PREDMESTJE u stilskom smislu nije toliko blisko žanru ili nečemu što ja više pratim i volim, sigurno je reč o kompletnijem i zaokruženijem filmu. Dok je osnovni kvalitet POKRAJINE bila sposobnost da kroz senzacionalistička rešenja, prevaziđe brojne nejasnoće i nedostatke, PREDMESTJE je mnogo temeljnije postavljen film koji ne seže za senzacionalizmom, premda, obiluje vrlo atraktivnim deonicama.
Filmovi kao što je PREDMESTJE nesumnjivo dosta liče na evropski film, na neki recimo španski ili eventualno francuski film o nezadovoljstvu belih muškaraca srednje klase u predgrađima, i iako bi neko mogao reći da je derivativan, međutim, čini se da slovenački film očigledno ima određeni korpus tema koji je jugoslovenskom filmu generalno bio stran, kao što je recimo pitanje doseljenika i ekonomske imigracije. U tom smislu, ova priča koja se bazira na tenzijama prema doseljenicima nama može delovati neobično u ambijentu koji nam je ipak polupoznat.
Moderndorferov stil uspeva međutim da uvede posebnu dimenziju crnog humora, pa čak i elemenata horora u solidno fundiran socijalni kontekst, i prilično dobro psihološki postavljene likove. Ipak, rediteljeva ideja svakako bila da komunicira na nivou srednjeevropskog filma, ta stilska iskliznuća prema trileru i hororu nisu toliko barokna kao u POKRAJINI. Međutim, ona postoje i odlično zaokružuju priču.
Naravno, površinski ksenofobni problem proističe iz nerazrešenih libidinalnih pitanja, klozetovane homosekusalnosti, frustracije, alkoholizma, i Moderndorfer je vrlo otvoren, čak razigran u tematizaciji tih pitanja i što je još važnije ni u jednom momentu njegovi nesrećni likovi ne deluju patetično.
Upravo ta razigranost mu i omogućuje da jednu skoro pa crnotalasovsku priču o grupi usamljenih, frustriranih sredovečnih Slovenaca u ljubljanskom predgrađu, i njihovu opsesiju mladim parom doseljenika i njihovim seksualnim životom, polako odvede u pravcu voajerizma, pa na kraju i nekih mračnijih delatnosti a da to sve deluje kao prirodan i uverljiv razvoj.
Film je slikao Dušan Joksimović i zaista kako sam već primetio i u POKRAJINI čim se izmesti iz naših uslova vrati se u formu. Recimo, ovako je trebalo da izgleda ČEKAJ ME JA SIGURNO NEĆU DOĆI. To je nivo na kome bi trebalo da se radi provokativna drama sa socijalnom i seksualnom provokativnošću.
Zaista po dometu filma, na svim nivoima, očigledno je da je reč o ostvarenju koje prevazilazi naše regionalne okvire.
* * * / * * * *
Filmovi kao što je PREDMESTJE nesumnjivo dosta liče na evropski film, na neki recimo španski ili eventualno francuski film o nezadovoljstvu belih muškaraca srednje klase u predgrađima, i iako bi neko mogao reći da je derivativan, međutim, čini se da slovenački film očigledno ima određeni korpus tema koji je jugoslovenskom filmu generalno bio stran, kao što je recimo pitanje doseljenika i ekonomske imigracije. U tom smislu, ova priča koja se bazira na tenzijama prema doseljenicima nama može delovati neobično u ambijentu koji nam je ipak polupoznat.
Moderndorferov stil uspeva međutim da uvede posebnu dimenziju crnog humora, pa čak i elemenata horora u solidno fundiran socijalni kontekst, i prilično dobro psihološki postavljene likove. Ipak, rediteljeva ideja svakako bila da komunicira na nivou srednjeevropskog filma, ta stilska iskliznuća prema trileru i hororu nisu toliko barokna kao u POKRAJINI. Međutim, ona postoje i odlično zaokružuju priču.
Naravno, površinski ksenofobni problem proističe iz nerazrešenih libidinalnih pitanja, klozetovane homosekusalnosti, frustracije, alkoholizma, i Moderndorfer je vrlo otvoren, čak razigran u tematizaciji tih pitanja i što je još važnije ni u jednom momentu njegovi nesrećni likovi ne deluju patetično.
Upravo ta razigranost mu i omogućuje da jednu skoro pa crnotalasovsku priču o grupi usamljenih, frustriranih sredovečnih Slovenaca u ljubljanskom predgrađu, i njihovu opsesiju mladim parom doseljenika i njihovim seksualnim životom, polako odvede u pravcu voajerizma, pa na kraju i nekih mračnijih delatnosti a da to sve deluje kao prirodan i uverljiv razvoj.
Film je slikao Dušan Joksimović i zaista kako sam već primetio i u POKRAJINI čim se izmesti iz naših uslova vrati se u formu. Recimo, ovako je trebalo da izgleda ČEKAJ ME JA SIGURNO NEĆU DOĆI. To je nivo na kome bi trebalo da se radi provokativna drama sa socijalnom i seksualnom provokativnošću.
Zaista po dometu filma, na svim nivoima, očigledno je da je reč o ostvarenju koje prevazilazi naše regionalne okvire.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment