Pogledao sam I'LL NEVER FORGET WHAT'S'ISNAME Michaela Winnera, preteču savremenih filmova o nezadovoljnim advertising stručnjacima kao što su 99 FRANCS i sl.
Interesantno je da je ovaj film nastao 1967., dakle u vreme kada svet reklame nije postojao u formi kakvu danas poznajemo i kada marketinška mašinerija još uvek nije razvila svoju samosvest i tu patetičnu potrebu da se reafirmiše kroz ciničan prilaz samoj sebi.
U tom smislu, Winner je kulji od ovih novih jer barem ni u jednom momentu ne fetišizuje svet advertisinga, ne prikazuje ih kao velike genije zarobljene u svetu korporacija radi kojih traće svoju genijalnost, i što je najveselije od svega, film zaključuje reklama koju je snimao glavni junak kao provokaciju (motiv sličan 99 FRANCS) i ona je ne samo vrlo interesantna kao koncept nego zaista deluje autentično bezobrazno i podseća na najbolje radove britanske škole tokom osamdesetih, kda je reklama doživela svoju evoluciju i piočela ozbiljno da utiče na film ne samo kroz transfer ljudi nego i kroz preuzimanje estetike koja je dolazila u paketu sa ljudima.
Ostatak narativa o ličnom sunovratu jednog pojedinca je interesantan, dat je u razbarušenom duhu tadašnjeg filma, na liniji nečega što bi radili autori poput Lestera ili Mazurskog, samo sa vrlo visceralnim rediteljskim postupkom koji je karakterističan za Winnera.
Krajnje je ironično da je početak Winnerove karijere u Britaniji obeležio upravo niz antiestablišment komedija dok je potom u Hoklivudu on postao ekspert za akciju, a naročito za hendlovanje Chucka Bronsona. Otud, zahvaljujući holivudskom delu karijere, sasvim prirodno postoji utisak o Winneru kao jednodimenzionalnom reditelju.
Ovaj film je put da se prikaže i ta njegova druga dimenzija u najboljem svetlu i što je još važnije da se pokaže kako je bio sposoban da proizvede film koji može da stoji uz rame sa najcenjenijim naslovima tog perioda, i da izvuče odlične uloge iz vrlo nezgodnih Olivera Reeda i Orsona Wellesa.
* * * / * * * *
Interesantno je da je ovaj film nastao 1967., dakle u vreme kada svet reklame nije postojao u formi kakvu danas poznajemo i kada marketinška mašinerija još uvek nije razvila svoju samosvest i tu patetičnu potrebu da se reafirmiše kroz ciničan prilaz samoj sebi.
U tom smislu, Winner je kulji od ovih novih jer barem ni u jednom momentu ne fetišizuje svet advertisinga, ne prikazuje ih kao velike genije zarobljene u svetu korporacija radi kojih traće svoju genijalnost, i što je najveselije od svega, film zaključuje reklama koju je snimao glavni junak kao provokaciju (motiv sličan 99 FRANCS) i ona je ne samo vrlo interesantna kao koncept nego zaista deluje autentično bezobrazno i podseća na najbolje radove britanske škole tokom osamdesetih, kda je reklama doživela svoju evoluciju i piočela ozbiljno da utiče na film ne samo kroz transfer ljudi nego i kroz preuzimanje estetike koja je dolazila u paketu sa ljudima.
Ostatak narativa o ličnom sunovratu jednog pojedinca je interesantan, dat je u razbarušenom duhu tadašnjeg filma, na liniji nečega što bi radili autori poput Lestera ili Mazurskog, samo sa vrlo visceralnim rediteljskim postupkom koji je karakterističan za Winnera.
Krajnje je ironično da je početak Winnerove karijere u Britaniji obeležio upravo niz antiestablišment komedija dok je potom u Hoklivudu on postao ekspert za akciju, a naročito za hendlovanje Chucka Bronsona. Otud, zahvaljujući holivudskom delu karijere, sasvim prirodno postoji utisak o Winneru kao jednodimenzionalnom reditelju.
Ovaj film je put da se prikaže i ta njegova druga dimenzija u najboljem svetlu i što je još važnije da se pokaže kako je bio sposoban da proizvede film koji može da stoji uz rame sa najcenjenijim naslovima tog perioda, i da izvuče odlične uloge iz vrlo nezgodnih Olivera Reeda i Orsona Wellesa.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment