Reprizirao sam WALL-E Andrewa Stantona i ponovo se uverio da je reč o jednom od najznačajnijih filmova prošle decenije. Praktično bez reči, sa animiranim junacima koji su mašine i uspevaju da iskomuniciraju emociju, reč je o jednom od možda najizazovnijih filmova koji su pokušali da se plasiraju u glavni tok i usput postigli izuzetan komercijalni uspeh. Međutim, WALL-E je na isti način mogao biti i arty animacija koja zadovoljava vrhunske standarde.
Odluka da se ispred ovog filma stavi "populistički" predznak stoji kao redak primer hrabrosti u savremenom Holivudu i potez zahvaljujući kom je Pixar uspeo da preraste Disney. Naravno, ono što je unutar filma ugrađeno učinilo je da ta hrabra odluka bude sasvim opravdana, dakle talenat koji je prikazan je ohrabrio strukture da u potpunosti afimiršu ovaj pogled na stvari.
WALL-E je animirani film u kom mašine preuzimaju osobine ljudi, ali istovremeno u ovom svetu postoje i ljudi, dakle nije reč o antropomorfnom prikazu drugih bića koja preuzimaju funkciju ljudi i drugim sredstvima pričaju priče o čovečanstvu već o robotima koji bolje pamte odgovornosti i potrebe ljudi od samih ljudi i pokušavaju da ih spasu iz osećaja dužnosti, programa, paradigmi koje su ljudi ugradili u njih i zaboravili.
U tom pogledu WALL-E je istovremeno osuda sveta u kome je tehnologija potpuno pasivizirala ljude ali i apologija tehnološkog napretka kao takvog jer zapravo tehnika dovodi ljude u fazu dekadencije ali ih i spase.
Otud, iako je WALL-E po miljeu u koji je smešten, a to je uništena Zemlja pokrivena đubretom, "message movie" o zaštiti sveta koji već imamo, zapravo pre svega priča o tehnologiji prema kojoj ima zanimljiv i ambivalentan odnos. I po tom pogledu na tehniku je mnogo intrigantniji.
Sama realizacija je briljantna, kreativna i na nivou celine i u detaljima, formalno dovodeći neka rešenja do dobrodošlih ekstrema, kao npr. u slučaju uvoda u kome 40 minuta ne biva izgovorena nijedna u potpunosti artikulisana reč a u tom periodu se zapravo definišu osnovni odnosi među protagonistima.
Ako je ikoga čudio carte blanche koji je bio dat Andrewu stantonu un realizaciji JOHN CARTERa onda je upravo ovo film koji objašnjava sve.
* * * * / * * * *
Odluka da se ispred ovog filma stavi "populistički" predznak stoji kao redak primer hrabrosti u savremenom Holivudu i potez zahvaljujući kom je Pixar uspeo da preraste Disney. Naravno, ono što je unutar filma ugrađeno učinilo je da ta hrabra odluka bude sasvim opravdana, dakle talenat koji je prikazan je ohrabrio strukture da u potpunosti afimiršu ovaj pogled na stvari.
WALL-E je animirani film u kom mašine preuzimaju osobine ljudi, ali istovremeno u ovom svetu postoje i ljudi, dakle nije reč o antropomorfnom prikazu drugih bića koja preuzimaju funkciju ljudi i drugim sredstvima pričaju priče o čovečanstvu već o robotima koji bolje pamte odgovornosti i potrebe ljudi od samih ljudi i pokušavaju da ih spasu iz osećaja dužnosti, programa, paradigmi koje su ljudi ugradili u njih i zaboravili.
U tom pogledu WALL-E je istovremeno osuda sveta u kome je tehnologija potpuno pasivizirala ljude ali i apologija tehnološkog napretka kao takvog jer zapravo tehnika dovodi ljude u fazu dekadencije ali ih i spase.
Otud, iako je WALL-E po miljeu u koji je smešten, a to je uništena Zemlja pokrivena đubretom, "message movie" o zaštiti sveta koji već imamo, zapravo pre svega priča o tehnologiji prema kojoj ima zanimljiv i ambivalentan odnos. I po tom pogledu na tehniku je mnogo intrigantniji.
Sama realizacija je briljantna, kreativna i na nivou celine i u detaljima, formalno dovodeći neka rešenja do dobrodošlih ekstrema, kao npr. u slučaju uvoda u kome 40 minuta ne biva izgovorena nijedna u potpunosti artikulisana reč a u tom periodu se zapravo definišu osnovni odnosi među protagonistima.
Ako je ikoga čudio carte blanche koji je bio dat Andrewu stantonu un realizaciji JOHN CARTERa onda je upravo ovo film koji objašnjava sve.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment